O nastavnom planu I programu za prvi I drugi razred osnovnog obrazovanja I vaspitanja

*Minimalna propisana dimenzija polja šahovske table je 45 x 45 mm (odgovarajuća dimenzija cele table je 400 x 400 mm). Odnos između figura i dimenzija šahovske table je takav da je moguće smestiti četiri pešaka na površinu jednog šahovskog polja.

Grupa učenika za realizaciju sadržaja programa nastavnog predmeta šah broji od 10 do 16 učenika.

Obrazovno-vaspitni rad za sadržaje nastavnog programa šah može da izvodi nastavnik ili stručni saradnik:

- profesor razredne nastave;

- nastavnik razredne nastave;

- profesor predmetne nastave u osnovnoj školi;

- nastavnik predmetne nastave u osnovnoj školi,

koji je stekao najmanje I (prvu) kategoriju ili titulu ženskog majstorskog kandidata.**

__________
**Provera stručne šahovske kvalifikacije vrši se uvidom u takmičarsku knjižicu predmetnog nastavnika, na osnovu koje se ustanovljava da li je zahtevani nivo registrovan i overen od strane nadležnog Šahovskog saveza.

3. PREPORUČENE VRSTE AKTIVNOSTI U OBRAZOVNO-VASPITNOM RADU

Preporučene vrste aktivnosti u obrazovno-vaspitnom radu date su uz obavezne i preporučene sadržaje svakog obaveznog i izbornog nastavnog predmeta, u odeljku Način ostvarivanja programa.

4. NAČIN PRILAGOĐAVANJA PROGRAMA

4.1 Način prilagođavanja programa za muzičko i baletsko obrazovanje i vaspitanje

Muzičke i baletske škole donose svoje školske programe u skladu sa Nastavnim planom i programom, a specifičnosti se iskazuju posebnim nastavnim planovima i programima za ovu delatnost.

4.2. Način prilagođavanja programa za obrazovanje odraslih

Prilagođavanje programa za obrazovanje odraslih vrši se u pogledu organizacije, trajanja, ciljeva, zadataka i ocenjivanja, saglasno potrebama i mogućnostima odraslih u skladu sa zakonom.

4.3. Način prilagođavanja programa za obrazovanje i vaspitanje učenika sa smetnjama u razvoju

Školski programi donose se na osnovu Nastavnog plana i programa za I i II razred osnovne škole, a specifičnosti se iskazuju posebnim programima u zavisnosti od vrste i stepena ometenosti.

4.4. Način prilagođavanja programa za obrazovanje i vaspitanje učenika sa posebnim sposobnostima

Prilagođavanje programa za učenike sa posebnim sposobnostima vrši se:

- individualizacijom nastavnih aktivnosti i prilagođavanjem nastavnih metoda i tehnika;

- izborom odgovarajućih nastavnih sredstava;

- formiranjem manjih grupa u okviru odeljenja za intenzivniji nastavni rad sa ovim učenicima, a u skladu sa potrebama;

- procenjivanjem napredovanja i uspeha standardima naprednih postignuća;

- ponudom odgovarajućih izbornih predmeta;

- ponudom fakultativnih nastavnih predmeta i slobodnih aktivnosti u fakultativnom delu školskog programa;

- uključivanjem stručnih saradnika u pripremu individualizovanih nastavnih aktivnosti za ove učenike, kao i za procenjivanje i praćenje njihove efikasnosti i uspešnosti.

4.5. Način prilagođavanja programa za obrazovanje i vaspitanje na jeziku nacionalne manjine

Prilagođavanje programa za obrazovanje i vaspitanje na jeziku nacionalne manjine vrši se tako što:

- maternji jezik nacionalne manjine ima status obaveznog nastavnog predmeta;

- nastava srpskog jezika, kao nematernjeg jezika, izvodi se kao nastava obaveznog predmeta;

- fond časova za nastavu obaveznih predmeta srpski jezik ili srpski jezik kao nematernji jezik i maternjeg jezika određuje se nastavnim planom;

- nastava maternjeg jezika prilagođava se potrebama, interesima i mogućnostima škole, učenika, roditelja i lokalne sredine, u skladu sa zakonom i nastavnim planom i programom;

- za pripadnike nacionalnih manjina program nastave prilagođava se u pogledu sadržaja koji se odnose na istoriju, umetnost i kulturu nacionalne manjine.

5. OPŠTI I POSEBNI STANDARDI ZNANJA

Standardi obrazovanja određuju nivo razvijenosti očekivanih znanja, sposobnosti i veština na opštem i posebnom nivou.

Očekivana znanja, sposobnosti, veštine identifikuju se u rezultatima pedagoškog procesa, čija su polazišta određena ciljevima i zadacima obrazovanja i vaspitanja.

Posebni standardi određuju nivo razvijenosti znanja, sposobnosti i veština koje učenik ostvaruje na kraju svakog razreda, nivoa obrazovanja i vaspitanja u okviru svakog nastavnog predmeta. Posebni standardi su dati u programima za pojedine nastavne predmete.

Standardi znanja su referentna osnova za prikupljanje pouzdanih i valjanih podataka o stepenu ostvarenosti očekivanih postignuća i, posredno, ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja.

Na osnovu rezultata nacionalnih ispitivanja i očekivanog, odnosno poželjnog nivoa postignuća - nacionalnih standarda, formuliše se republički plan razvoja kvaliteta obrazovanja. Ovim planom određuju se realistička očekivanja u okviru definisanih postignuća za pojedine nastavne oblasti i nastavne predmete za određeni vremenski period - za celu zemlju, na nacionalnom nivou.

Standardi ostvarenosti zadataka, odnosno postignuća propisanih na školskom nivou, određuje se takođe na osnovu:

- rezultata školskih ispitivanja i

- očekivanog i poželjnog nivoa postignuća - školskog standarda.

Na osnovu rezultata ispitivanja i očekivanog i poželjnog nivoa postignuća formuliše se školski plan razvoja kvaliteta obrazovanja, kojim se određuje stepen ostvarenosti postignuća koji se očekuje u određenom vremenskom periodu.

Standardi ostvarenosti zadataka, odnosno postignuća, određuju se tako da budu u određenoj meri iznad nivoa koji se u datom trenutku može utvrditi na osnovu ispitivanja učenika, kako bi se na taj način uticalo na razvoj kvaliteta obrazovanja. Na osnovu ispitivanja postignutog, standardi se menjaju i pomeraju na više.

6. DRUGA PITANJA OD ZNAČAJA ZA OSTVARIVANJE NASTAVNIH PROGRAMA PRAĆENJE NAPREDOVANJA I VREDNOVANJE POSTIGNUĆA UČENIKA

U prvom razredu osnovnog obrazovanja i vaspitanja ocenjivanje i zaključna ocena su opisni. U drugom razredu ocenjivanje je u toku školske godine brojčano i zaključna ocena je brojčana. Ono može biti i opisno za predmete koje odredi ministar. Ocenjivanje je bliže uređeno Pravilnikom o načinu ocenjivanja učenika osnovne škole.

Ocenjivanjem se procenjuje postignutost propisanih zadataka u savlađivanju nastavnog programa.

Opisno ocenjivanje doprinosi obezbeđivanju uslova da ocenjivanje bude što individualnije, odnosno podrazumeva učiteljevo intenzivno praćenje i usmeravanje razvoja svakog pojedinog učenika. Orijentacija učitelju za takvo praćenje i usmeravanje učenika jesu opšti ciljevi i zadaci, posebno operativni zadaci za svaki razred, kao i očekivana učenikova postignuća u okviru ostvarivanja propisanih zadataka i programskih sadržaja.

U prvom razredu opisno ocenjivanje je u funkciji praćenja, napredovanja učenika što je usvojio, šta nije ili nije u potpunosti, na koji način mu treba pomoći da ostvari očekivana postignuća. Takav vid praćenja napredovanja učenika osnova je za plan narednih aktivnosti u radu sa učenikom. Nužno je, dakle, uvažavati osobenosti individualnog toka razvoja i napretka pojedinog učenika u savlađivanju nastavnog, odnosno školskog programa.

Nastavnik treba da kontinuirano i na adekvatan način ukazuje učeniku na kvalitet njegovih postignuća u domenima znanja i aktivnosti koje propisuje nastavni plan i program. Svrsishodnost takvih nastavnikovih postupanja ogleda se i u tome što je to put do osposobljavanja učenika da samostalno prati i ocenjuje kvalitet svog rada i da u tome postaje sve objektivniji. Na taj način postupno se učvršćuju temelji učenikovom osposobljavanju da sve uspešnije i organizovanije rukovodi svojim učenjem, razvojem i obrazovanjem.

Principi opisnog ocenjivanja jesu sledeći:

- informacije koje sadrži opisna ocena treba da su jasne i saopštene na način koji je razumljiv učenicima, roditeljima i drugim nastavnicima;

- u opisnoj oceni prvo treba navesti ono što je učenik postigao; čak i kad je to postignuće skromno, treba iznaći načine da izveštaj bude za učenika podsticajan;

- opisne ocene treba povezati sa postizanjem definisanih operativnih zadataka ili napretkom ka standardima;

- opisne ocene treba jasno da specifikuju sledeće korake i razvojne potrebe;

- opisne ocene mogu uključivati i pozitivne komentare o ponašanju i zalaganju jer jačaju motivaciju i samopoštovanje učenika;

- posebno je važno naglasiti potrebu da nastavnici često koriste usmeno opisno ocenjivanje.

Opisno ocenjivanje može biti samostalan vid ocenjivanja ili prateća komponenta tradicionalnog i testovnog ocenjivanja.

Opisno ocenjivanje je samostalan vid ocenjivanja kada se učeniku u formi razgovora ili kratke pisane beleške saopštava niz povratnih informacija koje se odnose na njegov rad, na ono što je predmet ocenjivanja.

Opisno ocenjivanje je komponenta tradicionalnog ili testovnog ocenjivanja kada uz numeričku i slovnu ocenu, nastavnik doda i "komentar" koji se sastoji od informacija koje sažeto, u usmenom obliku pokazuju u kojim je elementima učenik bio uspešan i u kojem stepenu.

Opisno ocenjivanje rezultira u opisne ocene koje mogu biti saopštene u usmenoj ili pisanoj formi. U većini situacija nastavnik saopštava opisnu ocenu usmeno, kroz razgovor sa učenikom ili roditeljem.

Kad se opisne ocene odnose na rezultate koje je učenik postigao tokom rada na jednoj većoj programskoj celini (na primer, tokom tromesečja ili polugodišta) potrebno je ocenu i zabeležiti. Dobro je sačiniti obrazac, u kome će biti navedeni očekivani rezultati, a pored njih ostaviti prazan prostor za upisivanje onoga što je učenik stvarno postigao i na čemu treba da radi u narednom periodu.

Tako oblikovana opisna ocena jeste pouzdana informacija za roditelja i učenika što je u naznačenom periodu učenja trebalo postići, šta je postignuto, šta i kako treba učiti u sledećem periodu. Posle tog perioda, a na osnovu praćenja učenja učenika, sledi novo mišljenje o učenikovom napredovanju.

ŠKOLSKI PROGRAM

Školski program sadrži obavezni, izborni i fakultativni deo.

Obavezni deo školskog programa sadrži nastavne predmete i sadržaje koji su obavezni za sve učenike određenog nivoa i vrste obrazovanja.

Izborni deo školskog programa obuhvata izborne nastavne predmete i sadržaje programa po nivoima i vrstama obrazovanja od kojih učenik obavezno bira jedan ili više nastavnih predmeta prema svojim sklonostima. Jedan od obaveznih izbornih predmeta jeste verska nastava ili građansko vaspitanje.

Učenik se obavezno opredeljuje za versku nastavu ili građansko vaspitanje, i izabrani nastavni predmet zadržava do kraja započetog ciklusa osnovnog obrazovanja.

Škola je dužna da u prvom i drugom razredu učenicima ponudi, pored obaveznih izbornih nastavnih predmeta, verske nastave i građanskog vaspitanja, još tri izborna predmeta, od kojih učenik bira jedan ili više predmeta.

Fakultativni deo školskog programa obuhvata nastavne predmete kojima se zadovoljavaju interesi učenika u skladu sa mogućnostima škole, kao što je, na primer, strani jezik, kao i sadržaje i oblike slobodnih aktivnosti (hor, orkestar, ekskurzije, sekcije, kulturne i druge aktivnosti. . .).

Učenik razredne nastave ima do 20 časova nedeljno, odnosno 23 časa ako obrazovanje stiče na jeziku nacionalne manjine.

Navedeni broj časova može se uvećati do 5 časova ostalim aktivnostima (časovi izbornih i fakultativnih nastavnih predmeta, slobodne aktivnosti).

Preporuke za ostvarivanje programa stranog jezika kao fakultativnog nastavnog predmeta

Učenje stranog jezika u prvom i drugom razredu treba da se odvija kroz igru i da detetu predstavlja zadovoljstvo, a ne obavezu. Učenje je pretežno receptivno, a jezik se usvaja spontano. Na ovom uzrastu deca su sposobna da verno reprodukuju ono što čuju, a imaginativne i dramske sposobnosti, kao i mogućnost učenja kroz igru, olakšavaju im memorisanje i prirodno usvajanje jezika.

Učenike treba, posebno kad posustanu, ohrabrivati i podsticati da aktivno učestvuju u svim fazama časa, ali ih nikad ne treba na to prisiljavati. Nekim učenicima je potrebno više vremena da se aktivno uključe u rad na času. Ćutanje ne znači da ne znaju, da ne uče, jer neka deca u toku usvajanja gradiva prolaze kroz, naizgled pasivan period, stoga im treba dopustiti da se uključe u nastavni proces kada su oni za to spremni. Ako se suviše insistira, a učenik se oseća nesigurno, efekat može da bude suprotan očekivanom. Važno je da se na času stvori prijatna atmosfera, da se aktivnosti prilagode interesovanjima učenika. Pošto je njihova pažnja kratkog daha, aktivnosti treba menjati čim se primeti da je motivacija na času opala - da se uvede življa aktivnost ako interesovanje počinje da popušta, a mirnija, crtanje ili bojenje, na primer, ako disciplina izmiče kontroli.

Nastavnik treba da uvažava razlike u stilovima učenja, jer svi učenici ne uče na isti način i istim tempom, i da pomogne učenicima da pronađu onu strategiju učenja koja najviše odgovara individualnom kognitivnom stilu svakog učenika. Treba, stoga, nastavu prilagoditi uzrasnim sposobnostima učenika, njihovom interesovanju i potrebama i birati one metodske postupke koji će uvažavati individualne osobine učenika.

Kod dece treba razvijati osećaj da razumeju ono što im se kaže na stranom jeziku, da mogu da urade zadatke koje im nastavnik postavi, jer to pomaže stvaranju samopouzdanja i olakšava učenje. Jezik nije samo govor, to je i izraz lica, pokret.

Na času treba da se koristi strani jezik kadgod je to moguće, gotovo uvek za ustaljena uputstva na času, jer su to jedine situacije u učionici kada se strani jezik koristi prirodno i spontano. Deca ne moraju da razumeju svaku reč koja se izgovori, ako je dat kontekst u okviru koga značenje reči može da se nasluti. Međutim, ne treba zanemariti ni činjenicu da je upotreba maternjeg jezika u nekim situacijama opravdana.

U okviru tzv. warm-up aktivnosti može se, kroz pesmu, igru ili pokret, obnoviti ono što je na prethodnom času rađeno. Ove aktivnosti motivišu, opuštaju i kod učenika podstiču samopouzdanje i svest da mogu, samostalno ili uz pomoć nastavnika, da koriste ono što su na prethodnom času učili. Ove aktivnosti ne treba da traju duže od 10 minuta.

Crtanje je još jedna značajna aktivnost u nastavi stranog jezika na mlađem školskom uzrastu. Ono pruža ne samo osećaj zadovoljstva i relaksacije, već se koristi i kao pomoćni metodski postupak za usvajanje i utvrđivanje leksike i morfosintaksičkih struktura. Crtanju se prilazi tek pošto su učenici usvojili datu leksiku.

Deo časa u kome se uvodi nova leksika treba da traje onoliko dugo koliko je potrebno da se učenici upoznaju sa novim rečima i novim strukturama. Na ovom nivou učenici ne usvajaju gramatičke strukture svesno. U početnoj fazi učenja stranog jezika akcenat je na govoru i razumevanju govora, jer je to prirodan način opštenja među decom, te stoga ne treba insistirati na punim odgovorima, odnosno celim rečenicama.

Pre nego što učenik počne da koristi strani jezik za komunikaciju, treba ga podsticati da imitira i reprodukuje glasove stranog jezika koji uči, prirodno i nenametljivo, kroz pesmu, brojalice i jednostavne akcione igre. I sama činjenica da govori na stranom jeziku, iako se ne radi o pravoj komunikaciji, veoma je podsticajna za decu. Ona će sa ponosom otići kući i ispričati šta su na času naučili da kažu, otpevaju ili recituju.

Deca usvajaju jezik svim čulima; ona vole da vide, čuju, dodirnu, osete. Uspeh u usvajanju stranog jezika u velikoj meri zavisi od tipa memorije učenika. Učenici sa naglašenom vizuelnom memorijom sporije usvajaju verbalna uputstva, dok su učenici koji poseduju auditivni tip memorije uspešniji u govornim aktivnostima. Vrlo malo pažnje poklanja se učenicima sa motornom memorijom. Stoga nastavni čas treba koncipirati u skladu sa psihofiziološkim osobinama učenika, a nastavno gradivo i zadatke primeriti mogućnostima učenika.

Treba imati na umu da deca brzo zaboravljaju i stoga je neophodno da se naučeno stalno obnavlja i uvežbava. Učenje pesama napamet, horsko i individualno ponavljanje, odlažu proces zaboravljanja.

Didaktičke igre zauzimaju značajno mesto u nastavi stranog jezika, posebno na ovom uzrasnom nivou. One oslobađaju decu nesigurnosti, motivišu i doprinose većem interesovanju za učenje stranog jezika te ih treba upražnjavati kadgod se kod učenika osete umor ili dosada. Osim toga, one simuliraju svakodnevne govorne situacije i stvaraju utisak spontane, prirodne komunikacije. One mogu da budu igre upamćivanja, igre pogađanja, uz korišćenje kratkih pitanja ili opisa, igre uloga, igre dramatizacije.

Bilo bi dobro da se i roditelji, kadgod je to moguće i koliko mogu, uključe u rad dece - da pomognu, na primer, u prikupljanju slika, isečaka iz časopisa, pravljenju postera, odnosno u kreiranju mini didaktičkog materijala.

Nastavnik treba dobro da upozna svoje učenike, da prati njihov rad i o tome vodi posebne beleške. Pored jezičkih znanja i veština koje je učenik savladao ili sa kojima ima teškoće, u tim beleškama trebalo bi da se nađu i opšta zapažanja o učeniku. Navešćemo neka:

- zainteresovan za učenje jezika;

- poseduje već neko predznanje jezika;

- trudi se; poseduje radne navike; ume da uočava i povezuje;

- kooperativan je; voli da učestvuje u raznim aktivnostima na času (da crta, peva, glumi i sl.);

- uvažava druge (ne smeje se greškama drugih, spreman je da pomogne);

- pamti ono što može da vidi; pamti ono što može da čuje; pamti ono što može sam da uradi, opipa;

- stidljiv, introvertan;

- ometa druge na času;

- ima teškoća u zapamćivanju verbalnih uputstava, usvajanju gradiva itd.

Radi boljeg praćenja i razumevanja učenika potrebno je da nastavnik stranog jezika ostvari i saradnju sa nastavnikom razredne nastave koji ima potpuniji uvid u rad i mogućnosti svakog učenika kao i uslove u kojima taj učenik odrasta.

U ovom uputstvu date su samo osnovne preporuke koje mogu da doprinesu boljoj realizaciji nastavnog časa. Detaljna razrada svakog segmenta časa daje se u priručniku za nastavnika koji čini sastavni deo svakog udžbeničkog kompleta.

Udžbenički komplet i pomoćni nastavni materijal

Slikovnica

Radna sveska

Audio materijal (prateća kaseta uz udžbenik i kasete sa prigodnim dečijim pesmama)

Vizuelni materijal:

- posteri (gotovi posteri i posteri koje učenici prave sami ili u saradnji sa nastavnikom);

- fleškarte (mogu ih praviti i sami učenici);

- crteži, ilustracije, slike, isečci iz časopisa;

- video trake.

Predmeti iz svakodnevnog života (igračke, školski pribor i sl.)

Predmeti koje sami učenici prave (od plastelina, bojenog papira i sl.)

Tehnička sredstva: kasetofon, video.

Cilj nastave stranog jezika na mlađem školskom uzrastu jeste razvijanje saznajnih i intelektualnih sposobnosti učenika, sticanje pozitivnog odnosa prema jeziku koji nije njihov maternji jezik, odnosno uvažavanje različitosti, upoznavanje fonološkog sistema stranog jezika i osnovnih komunikativnih veština u usmenom opštenju.

Zadaci oralne nastave:

- razvijanje sposobnosti korektnog izgovora, akcentovanja reči i intoniranja iskaza;

- razvijanje sposobnosti i navika slušanja sa razumevanjem;

- razvijanje sposobnosti kreiranja osnovnih modela rečenica u vezanom govoru;

- usvajanje reči i osnovnih rečeničnih modela kroz njihovu upotrebu u različitim kontekstima;

- usvajanje jezika kroz prirodnu i spontanu komunikaciju;

- stvaranje osnovnog vokabulara za dalje učenje stranog jezika.

Zadaci na nivou jezičkih veština

a) Razumevanje govora

Učenici treba da:

- raspoznaju glasove, posebno one kojih nema u maternjem jeziku, kao i osnovnu melodijsku shemu karakterističnu za dati strani jezik;

- razumeju brojalice, kratke dečije pesme i recitacije u okviru obrađene leksike;

- razumeju, u okviru usvojene leksike i struktura, imperativne iskaze i kratke, jednostavne iskaze činjenične prirode i na osnovu toga vrše identifikaciju lica, predmeta i sl.;

- razumeju kratka pitanja, uputstva i komande i na njih korektno reaguju.

b) Usmeno izražavanje

Učenici treba da:

- korektno i uz odgovarajuću intonaciju, izgovaraju glasove u kratkim smisaonim celinama;

- reprodukuju kratke pesme, recitacije i brojalice;

- koriste formalne i neformalne pozdrave;

- korektno odgovaraju na postavljena pitanja u vezi sa poznatom tematikom;

- izražavaju potrebe, interesovanja, dopadanja / nedopadanja;

- izražavaju sposobnost i mogućnost da se nešto uradi;

- čestitaju rođendan i prigodne praznike;

- daju kratak opis predmeta, lica, drugih živih bića, neposrednog okruženja i sl.

- daju osnovne podatke o sebi i članovima svoje porodice;

- postavljaju kratka jednostavna pitanja ("da / ne" pitanja);

- osposobe se za komunikaciju u okviru usvojene leksike uz korišćenje najjednostavnijih rečeničnih modela i ustaljenih izraza.

Prvi razred

Tematika

Teme za period oralne nastave treba da budu bliske i interesantne učeniku, vezane za njegovo neposredno okruženje: članovi porodice, drugovi, omiljene igračke, dom, škola, školski pribor, delovi tela, odeća, svakodnevna hrana, životinje / kućni ljubimci.

Očekivana postignuća na kraju prvog razreda:

Učenik treba da:

- razume govor nastavnika, zapis sa audio kasete, pesme, recitacije, brojalice;

- razume jednostavna uputstva, zapovesti i na njih adekvatno reaguje;

- shvati opšti smisao kratkih jednostavnih iskaza u kontekstu;

- reprodukuje kratke iskaze uz korektan izgovor i intonaciju;

- uočava vezu govora sa neverbalnim oblicima komunikacije;

- koristi jednostavne formalne i neformalne pozdrave;

- daje kratke iskaze prema datom modelu;

- izražava svoje potrebe, dopadanja / nedopadanja;

- izražava lepe želje;

- zna da predstavi sebe i članove svoje porodice;

- govori o osobama i predmetima iz svog okruženi koristeći najjednostavnije jezičke strukture i leksiku;

- učestvuje u aktivnostima na času.

Od učenika se očekuje da ume da kaže, sam ili uz pomoć nastavnika, jednu do dve kratke rečenice, uz korektan izgovor i intonaciju i da postavlja jednostavna pitanja, tzv. "da/ne" pitanja.

Drugi razred

Tematika

U drugom razredu teme se nadovezuju na već obrađene teme u prvom razredu, proširuju i dodaju nove koje se odnose na blisko okruženje (susedi, prijatelji, mesto stanovanja), godišnja doba, proslave rođendana, praznika, orijentisanje u prostoru i vremenu.

Očekivana postignuća na kraju drugog razreda:

Učenik treba da:

- razume govor nastavnika i zapise sa audio i video kaseta;

- razume jednostavna uputstva, zahteve, molbe i na njih adekvatno reaguje;

- shvati opšti smisao kratkih jednostavnih iskaza u kontekstu;

- služi se neverbalnim oblicima komunikacije;

- koristi jednostavne formalne i neformalne pozdrave;

- daje kratke iskaze prema datom modelu;

- opisuje sam ili uz pomoć nastavnika, sliku i situacije na slici;

- zna da predstavi članove svoje porodice i osobe iz neposrednog okruženja;

- izražava svoje potrebe, dopadanja/nedopadanja, sposobnost da se nešto uradi;

- izražava lepe želje;

- ume da se orijentiše u prostoru i kazuje vreme na satu (puni sati);

- koristi najjednostavnije jezičke strukture i leksiku da govori o sebi, svom kućnom ljubimcu ili ljubimcu svog druga, predmetima iz neposrednog okruženja, svojim interesovanjima.

Od učenika se očekuje da ume da kaže, sam ili uz pomoć nastavnika, dve do tri kratke rečenice, uz korektan izgovor i intonaciju i postavlja jednostavna pitanja ("da/ne" pitanja, pitanja o identitetu, mestu/položaju gde se lice ili predmet nalaze).

Nastavu stranog jezika kao fakultativnog nastavnog predmeta treba realizovati sa dva časa nedeljno u prvom i drugom razredu.

Preporuke za ostvarivanje programa slobodnih aktivnosti (hor i orkestar)