Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
116 
ne~im na brzinu zalo`imo. U celom tom ogromnom, brdovitom kraju nije bilo nikakvog 
zvuka. Nastavili smo put i nekako najednom po~elo je da se smrkava. Zaustavili smo se 
u jednoj dolini, veoma sli~noj onoj iz koje smo po{li tog jutra, u dolu okru`enom brdima 
nalik na bele grbe. Gotovo sam posrtao od umora, pa ipak nikako nisam mogao da 
poverujem da se dan ve} okon~ao. Mera~ na sankama pokazao je da smo prevalili 
gotovo petnaest milja. 
 
Ako napredujemo tom brzinom po mekanom snegu, pod punim teretom i kroz 
neravan predeo, ~iji su nam se bre`uljci i doline stalno ispre~avali na putu, onda nema 
nikakve sumnje da }emo putovati znatno uspe{nije po Ledu, uz ~vrst sneg, ravno tle i 
sve lak{i teret. Moje povrenje u Estravena ranije je bilo pre voljno nego spontano; sada 
sam mu, me|utim, potpuno verovao. Sti}i }emo u Karhidu za sedamdeset dana. 
 
"Jeste li ve} putovali ovako?" upitah ga. 
 "Sa 
sankama? 
^esto." 
 "Na 
duge 
ture?" 
 
"Jedne jeseni, pre mnogo godina, prevalio sam dve stotine milja po ledu 
Kermlandije." 
 
Donji kraj Kermlandije, planinskog poluostrva na krajnjem jugu karhidskog 
polukontinenta, bio je, kao i severni predeo, prekriven gle~erom. @itelji Velikog 
kontinenta Getena `ive na pojasu zemlje izme|u dva bela zida. Dalje smanjenje od osam 
postotaka sun~evog zra~enja, prora~unali su, i zidovi }e dopuziti jedan do drugog; onda 
vi{e ne bi bilo ni ljudi ni zemlje, ve} jedino leda. 
 "Zbog 
~ega? 
 
"Iz radoznalosti, `elje za pustolovinom." Zastao je i blago se osmehnuo. 
"Pove}anje slo`enosti i ja~ine polja razumnog `ivota", re~e on, navode}i jedan od mojih 
ekumenskih navoda. 
 
"Ah: vi ste hotimice pro{irivali evolucionu te`nju svojstvenu Bi}u, ~iji je jedan 
od vidova ispoljavanja istra`ivanje." Bili smo obojica prili~no vedrog raspolo`enja, 
sede}i u toplom {atoru, pijuckaju}i vru} ~aj i ~ekaju}i da provri ka{a od zrnevlja kadika. 
 
"Tako je", re~e on . "Bilo nas je {estorica. Svi veoma mladi. Moj brat i ja iz 
Estrea i ~etvorica na{ih prijatelja iz Stoka. Putovanje nije imalo nikakvu svrhu. Hteli 
smo jedino da vidimo Teremander, planinu koja se uzdi`e iz leda, tamo dole. Nije je 
mnogo ljudi videlo sa kopna." 
 
Ka{a, koja je u me|uvremenu bila gotova, sasvim se razlikovala od spla~ina 
koje su nosile isti naziv na pulefenskom dobru. Imala je ukus pe~enih kestenova sa 
Zemlje i veoma prijatno je peckala usta. Ose}aju}i kako mi se utrobom {iri bla`ena 
toplota, rekoh: "Najbolju hranu na Getenu uvek sam obedovao u va{em dru{tvu, 
Estravene." 
 
"To svakako nije bilo na onom banketu u Mi{noriju." 
 
"U pravu ste. Nije... Vi mrzite Orgorein, zar ne?" 
 
"Nema mnogo Orgota koji znaju da kuvaju. Da li mrzim Orgorein? Ne, a i za{to 
bih? Kako se uop{te neka zemlja mo`e mrzeti ili voleti? Tibe razglaba o tome; ja to 
naprosto ne umem. Poznajem ljude, poznajem gradove, dobra, brda, reke i stene, znam 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
117 
kako sunce zahodi za jesenjih ve~eri iza nekih bregova prekrivenih oranicama; ali kakav 
je smisao staviti me|u svemu tome, dati mu naziv i prestati voleti tamo gde to ime vi{e 
ne va`i? [ta je ljubav prema vlastitoj zemlji; da li to mo`da zna~i mr`nju prema onome 
{to vi{e nije ta zemlja? Ako je tako, onda ne valja. Da li je posredi, jednostavno, 
samoljublje? To je ve} bolje, ali od toga se mora u~initi vrlina, ili zvanje... Isto kao {to 
volim `ivot, tako volim i bre`uljke pokrajine Estre, ali ova vrsta ljubavi nije ome|ena 
linijom mr`nje. Izvan toga sam neupu}en, nadam se." 
 
Neupu}en, u smislu handare; ne upu{tati se u apstraktnosti, ~vrto se dr`ati 
~injenica. Postojalo je u tom stavu ne{to tipi~no `ensko, poricanje apstraktnog, idealnog, 
predanost neposredno datom, {to mi se nije odve} dopadalo. 
 
Pa ipak, on uvi|avno dodade: "Budala je ~ovek koji se ne gnu{a r|ave vlade. A 
kada bi ikada na svetu postojala neka dobra vlada, bila bi prava radost slu`iti joj." 
 
Tu smo se razumeli. "Iskusio sam tu vrstu radosti", rekoh. 
 
"Da; tako sam i mislio." 
 
Oprao sam toplom vodom posu|e iz koga smo obedovali, a zatim sam prosuo 
vodu napolje, otvoriv{i za~as hermeti~ka vrata {atora. Napolju je bilo potpuno mra~no; 
padao je paperjast, redak sneg, jedva vidljiv u ovalnom, zatamnjenom snopu svetlosti 
koja je dopirala iznutra. Ponovo za~ahureni u suvoj toploti {atora, stali smo da 
rasprostiremo vre}e. On mi pri tom re~e ne{to, nekakvu opasku, kao: "Dodajte mi te 
zdele, gospodine Ai", na {ta ja uzvratih: "Ho}emo li ostati na tom 'gospodine' preko 
celog Gobrinskog leda?" 
 
On podi`e pogled i nasmeja se. "Ne znam kako da vas zovem." 
 
"Ime mi je D`enli Ai." 
 
"Znam. Vi se meni obra}ate ognji{nim imenom." 
 
"Ni ja ne znam kako da vas zovem." 
 "Hart." 
 
"Onda }u ja biti Ai. Ko se kod vas zove po imenu?" 
 
"Bra}a po ognji{tu ili prijatelji", re~e on na na~in koji ga je u~inio dalekim od 
mene, nedostupnim, iako su nas razdvajale samo dve stope u {atoru promera osam stopa. 
Na to se nije moglo odgovoriti. [ta je oholije od po{tenja? Osetiv{i, najednom, kako me 
pro`ima jeza, smestih se u krznenu vre}u. "Laku no}, Ai", re~e jedan tu|in, a drugi 
uzvrati: "Laku no}, Harte." 
 
Prijatelj. [ta je prijatelj na svetu gde svaki prijatelj mo`e da bude ljubavnica ili 
ljubavnik u narednoj mese~evoj ~etvrti? To svakako nisam bio ja, za~ahuren u vlastitu 
mu{kost; nisam mogao biti prijatelj Teremu Hartu niti bilo kom drugom pripadniku 
njegove rase. Ni mu{karci ni `ene, nijedno od toga, a oboje, cikli~ni, lunarni, podlo`ni 
preobra`aju pod pukim dodirom ruke, podmetnuta deca u ljudskoj kolevci, oni nisu bili 
moga tela, nisu mi bili prijatelji; me|u nama nije mogla postojati ljubav. 
 
Zaspali smo. Probudio sam se jednom i pri~uo kako gust i mekan sneg pada po 
{atoru. 
 
Estraven je ustao u zoru da pripremi doru~ak. Svanuo je vedar i svetao dan. 
Natovarili smo stvari na sanke i ve} krenuli kada je sunce pozlatilo vr{ke zakr`ljalog 

---