Državljanstvo I apatridija Priručnik za parlamentarce

0

Radna grupa za slučajeve proizvoljnog pritvaranja

 

Komisija za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama bavila se pitanjem uznemirujuće ekspanzije 

proizvoljnog pritvaranja od 1985. godine. Ona je od Potkomisije za sprečavanje diskriminacije i zaštitu 

manjina zatražila da detaljno prouči to pitanje i da joj podnese preporuke za redukovanje takvih praksi. U 

isto vrijeme, briga o garancijama koje bi trebalo da uživaju sva lica koja su lišena slobode, manifestovala 

se usvajanjem «Skupa principa za zaštitu svih lica koja se nalaze pod bilo kakvim oblikom pritvora ili 

zatvora» (

8

) koje je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija u decembru 1988. godine. Slijedeći 

preporuke koje su sačinjene u gore spomenutom izvještaju Potkomisije, Komisija za ljudska prava 

je 1990. godine oformila Radnu grupu za slučajeve proizvoljnog pritvaranja. Radna grupa je kasnije 

usvojila sljedeće principe koji se bave zatvorom i pritvaranjem:

Princip 1.

Tražilac azila ili imigrant, kada je zbog nezakonitog ulaska zadržan radi ispitivanja na granici ili 

unutar nacionalne teritorije, mora biti informisan, makar usmeno i na jeziku koji razumije, o prirodi i 

razlozima za donošenje odluke o odbijanju ulaska na granici ili za izdavanje dozvole za privremeni 

boravak na toj teritoriji, koja se razmatra u vezi s predmetnom osobom.

Princip 2.

Svakom tražiocu azila ili imigrantu mora se omogućiti, dok se nalazi u zatvoru, da komunicira sa 

vanjskim svijetom, uključujući komunikaciju telefonom, faksimilom ili elektronskom poštom, i da 

stupi u kontakt sa svojim advokatom, konzularnim predstavnikom i rodbinom.

Princip 3.

Svaki tražilac azila ili imigrant koji se nalazi u zatvoru mora se odmah izvesti pred sudski ili neki 

drugi organ.

Princip 4.

Svaki tražilac azila ili imigrant prilikom zatvaranja mora se potpisati u registar koji je numerisan 

i uvezan ili koji pruža ekvivalentne garancije za ukazivanje na identitet te osobe, na razloge za 

zatvaranje i na nadležni organ koji je donio odluku o toj mjeri, kao i vrijeme i datum ulaska u zatvor 

i otpuštanja iz zatvora.

Princip 5.

Svaki tražilac azila ili imigrant, nakon prijema u zatvorski centar, mora biti obaviješten o internim 

propisima i, u odgovarajućim slučajevima, o pozitivnim disciplinskim normama i o mogućnosti da 

bude smješten u samici, kao i o garancijama koje prate takvu mjeru.

Princip 6.

Odluku mora donijeti pravosnažan organ koji uživa dovoljan stepen odgovornosti i ona se mora 

zasnivati na pravnim kriterijima koji su predviđeni zakonom.

Princip 7.

Zakonom bi trebalo da bude ustanovljen maksimalan period i zatvaranje ni u kom slučaju ne bi 

trebalo da traje neograničeno ili pretjerano dugo.

Princip 8.

Obavještenje o mjeri zatvaranja mora se dati u pismenom obliku, na jeziku koji tražilac azila ili 

imigrant razumije, uz navođenje razloga za izricanje takve mjere; u obavještenju se navode uslovi 

pod kojima se tražiocu azila ili imigrantu mora omogućiti da zatraži pravni lijek od sudskog organa, 

koji bi trebalo odmah da donese odluku o zakonitosti te mjere i da, u odgovarajućim slučajevima, 

naredi puštanje predmetne osobe.

Princip 9.

Zatvaranje se mora izvršiti u javnoj ustanovi posebno namijenjenoj za tu svrhu; kada, iz praktičnih 

razloga, to nije slučaj, tražilac azila ili imigrant moraju se smjestiti u prostorije odvojene od onih 

gdje se smještaju lica shodno krivičnom zakonu.

Princip 10.

Visoki  komesarijat  za  izbjeglice  (UNHCR),  Međunarodni  komitet  Crvenog  krsta  (ICRC)  i,  u 

odgovarajućim  slučajevima,  propisno  ovlašćene  nevladine  organizacije  moraju  imati  pristup 

mjestima zatvaranja.

(8) Naziv na engleskom jeziku: Body of Princiles for the Protection of All Persons under Any Form 

of Detention or Imprisonment, prim. prem.  

 

---



Koja su prava i obaveze lica kojima je priznat status apatrida?

 

 

Postoje  neka  fundamentalna  ljudska  prava  koja  važe  za  sva  lica  bez 

obzira  na  njihov  status  ili  tip  boravka  u  nekoj  jurisdikciji.  Ova  prava  uključuju, 

na  primjer,  zabranu  mučenja  i  princip  nediskriminacije.  Činjenica  je  da  je  u 

Konvenciji iz 1954. godine potvrđeno kako se odredbe te Konvencije primjenjuju 

na lica bez državljanstva «bez ikakve diskriminacije u pogledu rase, religije ili 

zemlje porijekla»  (član 3). 

 

Svako lice bez državljanstva ima dužnost da se povinuje zakonima i propisima 

države u kojoj se nalazi (član 2). Pod uslovom da je ova obaveza zadovoljena, u 

članu 7(1) Konvencije navodi se osnovni nivo zaštite na koji lice bez državljanstva 

ima pravo. U ovom članu se predviđa da je, osim u slučajevima kada Konvencija 

eksplicitno sadrži povoljniji tretman, «... ugovorna država (je) dužna da, prema licima 

bez državljanstva, primjenjuje isto postupanje kakvo primjenjuje prema strancima 

generalno...». 

 

Što se tiče većine prava nabrojanih u Konvenciji iz 1954. godine, lica bez 

državljanstva bi trebalo da uživaju barem isti pristup pravima i povlasticama koji se 

garantuju strancima, a naročito onim pravima koja se odnose na plaćeno zaposlenje 

(članovi 17, 18. i 19), javno obrazovanje (član 22), stanovanje (član 21) i slobodu 

kretanja (član 26). Što se tiče ostalih specifičnih prava, države članice se podstiču da 

prema licima bez državljanstva koja zakonito borave na njihovoj teritoriji postupaju 

na sličan način kao i prema državljanima te države, naročito u pogledu slobode da 

praktikuju svoju religiju (član 4), u pogledu njihovih umjetničkih prava i intelektualne 

svojine (član 14), pristupa sudovima (član 16), javnih povlastica (član 23), te radnog 

zakonodavstva i socijalne sigurnosti (član 24). 

Da li lica kojima je priznat status apatrida imaju pravo na identifikacione 

i putne isprave? 

 

U Konvenciji je predviđeno da su države članice dužne izdati identifikacione 

isprave svim licima bez državljanstva koja se nalaze na njihovim teritorijama, a ne 

posjeduju  važeću  putnu  ispravu.  U  članu  28  predviđeno  je  da  su  države  članice 

dužne izdati putne isprave licima bez državljanstva koja zakonito borave na njihovoj 

teritoriji, osim ukoliko se tome ne protive kategorični razlozi nacionalne bezbjednosti 

i javnog reda. 

 

Izdavanje isprava ne podrazumijeva dodjeljivanje državljanstva, ne mijenja 

status tog pojedinca i ne daje mu pravo na diplomatsku zaštitu. 

 

U drugom stavu člana 28 države se pozivaju da izdaju putne isprave svim 

licima bez državljanstva koja se nalaze na njihovoj teritoriji, čak i onima koja nijesu 

zakoniti  stanovnici.  Države  se  mole  da  razmotre  izdavanje  konvencijskih  putnih 

isprava licima bez državljanstva koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja ne mogu 

dobiti putnu ispravu od njihove zemlje zakonitog boravka. Ova odredba je naročito 

važna  s  obzirom  na  to  da  mnoga  lica  bez  državljanstva  možda  nemaju  zemlju 

zakonitog boravka. Putna isprava pomaže da se identifikuju lica bez državljanstva, 

a takođe omogućava pojedincu da traži ulazak u odgovarajuću državu. 

 

Putne  isprave  su  naročito  važne  licima  bez  državljanstva  zato  što  im 

olakšavaju putovanje u druge zemlje u svrhu školovanja, zapošljavanja, ljekarske 

pomoći ili preseljenja u treće zemlje. U skladu sa «Dodatkom uz Konvenciju», svaka 

država članica pristaje da prizna punovažnost putnih isprava koje izdaju druge države 

članice. UNHCR može ponuditi tehničke savjete o izdavanju ovakvih isprava. 

---