Državljanstvo I apatridija Priručnik za parlamentarce



Pozitivno iskustvo: Ukrajina

 

Više od 200 000 krimskih Tatara je 1944. godine bilo deportovano sa 

Krima u razne regije Sovjetskog Saveza (SSSR-a) na osnovu optužbe da su 

sarađivali  s  okupatorskim  nacističkim  snagama.  Većina  je  bila  deportovana 

u Sovjetsku Socijalističku Republiku Uzbekistan. Dvije decenije nakon toga, 

predsjednik Vrhovnog sovjeta SSSR-a izjavio je da su optužbe protiv krimskih 

Tatara bile neosnovane i da Tatari mogu živjeti bilo gdje na teritoriji SSSR-a, 

uključujući i poluostrvo Krim. Oni Tatari koji su odlučili da se vrate na Krim suočili 

su se, međutim, s problemima u prijavljivanju, zapošljavanju i pristupu zemlji 

i  kućama.  Savjet  ministara  SSSR-a  usvojio  je  1987.  godine  rezoluciju  koja 

ograničava repatrijaciju krimskih Tatara na samo osam distrikta u unutrašnjosti 

poluostrva, sprečavajući tako njihov povratak u njihove prethodne domove na 

plodnijoj i razvijenijoj južnoj obali. Dvije godine kasnije, nakon što je Vrhovni 

sovjet proglasio «ilegalnim i kriminalnim» aktivnosti kojima su se uskraćivala 

prava «ljudima koji su bili izloženi prisilnoj deportaciji», došlo je do masovnog 

priliva povratnika na Krim.

 

Uoči raspada SSSR-a, u decembru 1991. godine, naglo su se pojavili 

kompleksni politički i pravni problemi vezani za državnu sukcesiju, uključujući 

pitanje teritorijalnih granica i državljanstva. 

 

Ukrajina,  koja  je  sada  uključivala  teritoriju  Krima,  postaje  država 

nasljednica bivše Sovjetske Socijalističke Republike Ukrajine. U skladu s prvim 

zakonom o državljanstvu te države (iz 1991. godine), lica koja su bila državljani 

prijašnjeg  SSSR-a  i  koja  su  bila  stalno  nastanjena  na  teritoriji  Ukrajine, 

uključujući Krim, automatski (ex lege) su postala državljani Ukrajine kada je 24. 

avgusta 1991. godine proglašena nezavisnost, bez obzira na njihovo porijeklo, 

društveni status, rasu, nacionalnost, pol, obrazovanje, maternji jezik, političko 

mišljenje ili religiju. Jedini uslov pod kojim ova lica nijesu mogla automatski 

dobiti  ukrajinsko  državljanstvo  jeste  da  su  bili  državljani  druge  države  i  da 

nijesu  htjeli  postati  ukrajinski  državljani.  Čak  i  oni  pojedinci  koji  su  prijavili 

svoj zakoniti boravak u Ukrajini u periodu između nezavisnosti i stupanja na 

snagu zakona o državljanstvu, nakon tri mjeseca takođe su automatski dobili 

ukrajinsko  državljanstvo.  Nekih  150.000  krimskih Tatara  steklo  je  ukrajinsko 

državljanstvo na osnovu ovih odredbi. 

 

Približno 108.000 krimskih Tatara koji su se vratili u Ukrajinu nakon što 

je zakon o državljanstvu stupio na snagu u novembru 1991. godine, bilo je 

suočeno  s  novim  problemima  u  dobijanju  ukrajinskog  državljanstva.  Nekih 

28.000 koji su otkazali svoj status lica sa stalnim boravkom u drugim zemljama, 

prije nego što je zakonodavstvo o državljanstvu tih država stupilo na snagu, 

postalo je de jure bez državljanstva. Dodatnih 80.000 koji su ostali prijavljeni 

u  njihovoj  prijašnjoj  zemlji  boravka  kada  je  zakonodavstvo  o  državljanstvu 

stupilo  na  snagu,  postali  su  de  jure  državljani  tih  država.  Rezultat  toga  je 

bio da njima nije automatski dodjeljivano ukrajinsko državljanstvo. Iako im je 

ponuđen pristup ukrajinskom državljanstvu na osnovu individualnog postupka 

za  naturalizaciju,  većina  povratnika  koja  se  nadala  da  će  steći  ukrajinsko 

državljanstvo  nije  mogla  zadovoljiti  stroge  kriterijume  ovih  postupaka,  koji 

su  uključivali  pet  godina  boravka  u  Ukrajini,  dovoljan  prihod  i  poznavanje 

ukrajinskog jezika. 

 

UNHCR, Organizacija za evropsku bezbjednost i saradnju (OEBS) i Savjet 

Evrope podstakli su vladu Ukrajine da izmijeni svoj zakon o državljanstvu kako 

bi se riješili ovi problemi. UNHCR je ponudio obuku i tehničku pomoć ukrajinskoj 

službi za izdavanje pasoša i naturalizaciju, te organizovao medijsku kampanju o 

---



državljanstvu. Lokalne nevladine organizacije davale su pod nadzorom UNHCR-

a pravne savjete podnosiocima zahtjeva za ukrajinsko državljanstvo i zastupale 

pojedince u pravnim postupcima pred ukrajinskim organima. 

 

U naporu da smanji i konačno spriječi apatridiju, parlament Ukrajine, u 

konsultaciji s UNHCR-om, mijenjao je zakon o državljanstvu te države sedam 

puta za vrijeme prvih deset godina postojanja. U maju 1997. godine, kriterijumi 

vezani za poznavanje jezika i posjedovanje prihoda su uklonjeni, a potomcima 

ranije  deportovanih  lica  dozvoljeno  je  sticanje  ukrajinskog  državljanstva  na 

osnovu porijekla njihovih predaka s teritorije Krima. Ovakve pozitivne izmjene 

i  dopune  omogućile  su  da  nekih  28.000  de  jure  apatrida  konačno  stekne 

državljanstvo Ukrajine.

 

Mada  su  ove  izmjene  i  dopune  predstavljale  veliki  korak  naprijed  ka 

rješavanju  problema  pojedinaca  koji  su  bili  bez  državljanstva,  ostale  su  neke 

druge prepreke za sticanje ukrajinskog državljanstva, uključujući ustavnu zabranu 

dvojnog državljanstva. Povratnici koji su već postali de jure državljani Uzbekistana 

prije povratka na Krim, na primjer, morali su dobiti formalni ispis iz državljanstva 

Uzbekistana prije nego što im je omogućeno da steknu državljanstvo Ukrajine. 

Međutim, da bi se pojedinac mogao odreći državljanstva Uzbekistana, morao 

je platiti 100 USD, da o svom trošku ode u ambasadu Uzbekistana u Kijevu i 

pokrene upravni postupak koji je često trajao duže od godinu dana.

 

UNHCR  i  OEBS  su  posredovali  između  dvije  zemlje  u  pregovorima 

koji su doveli do bilateralnog sporazuma, usvojenog 1998. godine, kojim se 

pojednostavio  postupak  za  promjenu  državljanstva.  Uzbekistan  se  saglasio 

da se odrekne taksi za odricanje državljanstva i dozvolio je lokalnim pasoškim 

službama ukrajinskog Ministarstva unutrašnjih poslova da prikupljaju zahtjeve 

za  odricanje  i  iste  prosljeđuju  vlastima  u  Uzbekistanu.  Kao  odgovor  na 

zabrinutost  koju  je  ispoljio  UNHCR,  usvojena  je  administrativna  politika  na 

osnovu  koje  je  neophodno  da  se  dodjela  državljanstva  Ukrajine  vremenski 

poklopi s odricanjem državljanstva Uzbekistana, čime se izbjegava mogućnost 

da neki pojedinac ostane bez državljanstva za vrijeme tog procesa. Tokom tri 

godine dok je ovaj bilateralni sporazum bio na snazi, nekih 80.000 povratnika 

iz Uzbekistana dobilo je ukrajinsko državljanstvo.

 

Ukrajina je kasnije sklopila slične bilateralne sporazume s Bjelorusijom 

(1999. godine), Kazahstanom (2000. godine), Tadžikistanom (2001. godine) i 

Republikom Kirgistan (2003. godine).

 

U januaru 2001. godine, ukrajinski parlament je usvojio novi zakon o 

državljanstvu koji ide korak dalje u pravcu sprečavanja apatridije. Između ostalih 

odredbi, ovaj zakon, koji je revidiran 2005. godine, dozvoljava podnosiocima 

zahtjeva da se odreknu svog stranog državljanstva u roku od jedne godine 

nakon  sticanja  državljanstva  Ukrajine,  te  ukida  formalne  kriterije  vezane  za 

odricanje ako takse koje se traže za odricanje prevazilaze minimalni mjesečni 

dohodak u Ukrajini.

Zakoni i prakse koje naročito utiču na djecu 

 

Kao što je predviđeno u «Međunarodnom paktu o građanskim i političkim 

pravima» i «Konvenciji o pravima djeteta», sva djeca, bez obzira na to gdje su rođena, 

treba da budu prijavljena odmah nakon rođenja. Sva djeca imaju pravo da steknu 

državljanstvo. Državljanstvo djeteta utvrđivaće se u skladu sa zakonima predmetnih 

država; i sve države zahtijevaju da se razjasni činjenica gdje je dijete rođeno i ko su 

mu roditelji. Bez dokaza o rođenju, to jest, bez priznate registracije rođenja, gotovo 

je nemoguće da dijete ustanovi svoj identitet i tako stekne državljanstvo. 

---