Lakan u Podgorici ciklus predavanja

doc. dr Filip Kovačević

40

da bi ostvarili svoje političke ciljeve. Ono uključuje svojevoljnu odluku da se 

ugrozi sopstveni život i sloboda, a što se tiče konkretnih primjera, mislim na 

čitav niz društvenih pojava od štrajka glađu i bombaša-samoubica do političkih 

fenomena  „bjekstva  od  slobode“  koji  se  sve  češće  sreću  i  u  najrazvijenijim 

zemljama. Lakanova teza, što se tiče mazohizma je da on označava napor koji 

čini subjekt da uspostavi prijeko potrebne zakonomjernosti tamo gdje ih ranije 

nije bilo. Drugim riječima, može se zaključiti da je mazohističko ponašanje jedna 

vrsta provokacije da se napravi autonoman politički prostor koji do tada nije 

postao tj. nije mu bilo moguće/dozvoljeno da postoji. Stoga je i sam mazohista 

prinuđen da stalno ponavlja svoje aktivnosti jer jednostavno struktura koja mu 

je potrebna ne postoji i ne može se stabilno uspostaviti na način koji je on ili ona 

odabrao da je stvara. Naravno, ovdje se radi o strukturama dugog trajanja. Na 

primjer, u slučaju jednog kolektiva ili zajednice govorimo u strukturama koje 

uključuju nekoliko generacija. Slično je i na individualnom nivou, jer studije 

slučaja  koje  navode  poznati  psihoanalitičari  pokazuju  da  uzrok  mazohizma 

treba tražiti u neuravnoteženim i generalno „lošim“ odnosima između djeteta 

i njegovog prvog staratelja (najčešće majke). Na primjer, kada se majka ponaša 

prema dijetetu na kapriciozan način, pa dijete nikada ne zna kako da privuče 

majčinu pažnju, ako već ne i ljubav. 

Lakan,  koji  o  mazohizmu  najdetaljnije  govori  u  Seminaru  broj  10, 

posvećenom tjeskobi, ne slaže se sa Frojdovom podjelom mazohizma u tri grupe 

– erotogeni (seksualni), ženski i moralni. Lakan tvrdi da postoji samo jedna 

struktura mazohizma koja nije vezana bilo za seksualnost, bilo za moral, bilo za 

pol, koja čini da je u svojoj suštini mazohističko ponašanje na strani aktivnosti, 

a ne, kako ga je vidio Frojd, na strani pasivnosti. U neku ruku, može se reći da 

mazohista sam organizuje svoju predstavu i određuje uloge, čak i onome ili onoj 

koja treba da ga muči. Mazohizam se, kaže Lakan, ne tiče toliko bola i patnje 

koliko potrebe za kontrolom. Jasno se to vidi na slučaju osobe čije je ime odabrano 

od strane njemačkog istraživača Kraft-Ebinga (Krafft-Ebing) da konotira cijeli 

fenomen – Leopold fon Saher-Mazoh (von Sacher-Masoch). Saher-Mazoh je u 

svom životu, kao i kroz glavne likove svojih knjiga, manifestovao mazohističko 

ponašanje. Ko je, međutim, odredio kako treba da izgleda i ponaša se ona koja 

će ga mučiti? Opet on sam. Zašto njegova „Venera“ treba baš da nosi krzno, a 

---

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

41

ne neki drugi vid odjeće? Upravo njegov najpoznatiji roman nosi naslov Venera 

u  krznu,  a  kasnije  je  to  dovelo  do  toga  da  krzno  postane  simbol  odjevanja 

mučiteljica mazohista (koji uvijek svoje mučenje do tančina isplaniraju). Kako 

kaže Teodor Rajk (Theodor Reik), Frojdov student koji je napisao veliku studiju 

o mazohizmu, postoje tri nedjeljive komponente mazohističkog ponašanja – 1. 

unaprijed izmišljena fantazija, 2. faktor iščekivanja, i 3. demonstrativni aspekt. 

Znači, sve se uvijek radi za neke svjedoke. Svaki mazohista traži publiku, bez 

publike i njegov ili njen čin potpuno gubi smisao. Zato su mazohizam i narcizam 

(ljubav ili veličanje samog sebe) uvijek tijesno povezani, iako to na površini i ne 

izgleda baš tako (npr. bombaši-samoubice). 

Lakan se ne slaže sa tvrdnjom koju je prvi iznio Kraft-Ebing, a koju je ponovio 

i Frojd, da je sadizam suprotan mazohizmu i da su sadista i mazohista idealan 

par. To se samo tako čini, ako nema udubljivanja u mazohističku dinamiku. 

Naime, psihoanalitičke studije pokazuju da je primarna želja mazohiste da kroz 

kontrolu čitave situacije navede Drugog da nametne pravila koja mazohista sam 

želi  postaviti.  Dakle,  Drugi  je  u  ovom  slučaju  manje-više  igračka  u  rukama 

mazohiste. Jasno je odmah da sadista ne bi prihvatio da bude bilo čija igračka, 

jer suština sadizma je nametanje sopstvenih pravila Drugom. Sadista se donekle 

poistovjećuje sa Drugim koji nameće pravila i zbog toga imamo na djelu čitav 

niz surovosti i različitih vrsta tortura kojima se on koristi. Međutim, ono što 

spaja mazohizam i sadizam, i što ih čini perverznim strukturama subjektivnosti 

je to što im je cilj da izazovu tjeskobu tj. anksioznost kod Drugog. Slučajevi 

sadizma, i to ne samo u knjigama markiza de Sada (marquis de Sade), nego i u 

široj društvenoj sferi, ukazuju da sadista želi da kroz svoje postupke, kako kaže 

Lakan, izoluje tj. učini vidljivim i oskrnavi objekat koji je uzrok želje Drugog. 

On želi da dominira Drugim do te mjere da mu uzme ono što mu čini život 

vrijednim življenja, najveću dragocjenost u životu, ono što za njega predstavlja 

sopstveni objekt malo a. Primjer mučenja Ibrahima Čikića kojemu su mučitelji 

tvrdili da mu u drugoj sobi, iz koje su se čuli krici, siluju ženu i ubijaju djete, je 

stravičan primjer sadističkog djelovanja i perverzne strukture subjektivnosti u 

crnogorskoj nedavnoj prošlosti. 

---

doc. dr Filip Kovačević

42

Neuroze

Frojd je tvrdio da je primarni cilj psihoanalize terapija neuroza. Osnova 

neuroze  je  potiskivanje  neželjenih  emocija  i  sa  njima  vezanih  situacija  (tzv. 

traumatičnih  situacija)  i  njihovo  držanje  daleko  od  svijesti.  Međutim,  pošto 

potiskivanje zahtijeva veliki napor i trošenje psihičke energije, organizam teži da 

se od potiskivanja oslobodi i da tako „oslobodi“ sve što se drži zatočeno. Čitava 

Frojdova metapsihologija je zasnovana upravo na ovoj ideji – da organizam u 

svom funkcionisanju teži smanjenju tenzija i inerciji (to je taj čuveni Frojdov 

„princip  zadovoljstva.“)  U  sukobu  između  želje  da  nešto  ostane  potisnuto  i 

tendencije potisnutog da ispliva na površinu stvara se simptom tj. kompromisno 

rješenje koje dozvoljava da se ono što je potisnuto kaže drugim riječima. Sve bi 

naravno bilo u redu da se ove „druge riječi“ ne sastoje od tzv. psihosomatskih 

poremećaja. Naprimjer, kod histerije su predominantni somatski poremećaji, 

kao mučnina, glavobolja, kašalj, itd., dok se kod opsesivne tj. prisilne neuroze 

češće dešavaju psihičke prisile tj. rituali (npr. misli i radnje koje se – besmisleno 

- ponavljaju, snažne emocije „niotkuda,“ itd.). I jedan i drugi tip neuroze su 

praćeni poremećenim odnosom prema stvarnosti. Neurotičar, može se reći, živi 

u svojim fantazijama. Kao što ćemo vidjeti, te fantazije se strukturalno razlikuju 

kod dva bazična tipa neuroze, već pomenute histerije i opsesivne neuroze.

Naime, iako je potiskivanje osnovni mehanizam stvaranja neuroze, ključna 

razlika između ova dva tipa neuroze je odnos između subjekta i Drugog. Kod 

opsesivne neuroze, subjekt čini sve što je u njegovoj moći da ospori postojanje 

Drugog. Subjekt odbija da prihvati svoju zavisnost od želje Drugog i ne želi da 

prizna postojanje nesvjesnog. On (najčešće je to muškarac) vjeruje da posjeduje 

konačno znanje o nekoj pojavi. Na kolektivnom nivou, Lakan pronalazi diskurs 

opsesivca u diskursu univerziteta. Kao što ćemo vidjeti u narednom predavanju, 

suština  ovog  diskursa  je  iluzija  da  je  totalno  znanje  moguće.  Opsesivac  se 

identifikuje  sa  svojim  egom,  pa  za  njega  postoje  samo  oni  mentalni  procesi 

kojih je svjestan. „Mislim, dakle postojim“ je tipična opsesivna ideja. Bez misli, 

ili tamo gdje ne misli, on i ne postoji. Opsesivac čini sve da se zaštiti kao subjekt 

i zbog toga se najviše boji želje, posebno svoje sopstvene želje. Jer suština želje 

je nedostatak, a on ne želi priznati da tog nedostatka ima. Zbog toga Lakan 

---