Markuze u Podgorici ciklus predavanja

doc. dr Filip Kovačević

36

ubijaju oca koji je bio monopolizovao resurse i uživanje, ali zatim, kao izraz 

osjećanja  krivice,  internalizuju  očevske  vrijednosti  kontrole  i  cenzurisanja 

zadovoljstva. Iz datog je moguće izvesti dva zaključka. Prvo, rođenje društva 

nije, dakle, rezultat „prirodnog“ toka stvari, već rezultat traume, nasilnog čina. 

Drugi, mržnja i identifikacija (ljubav) idu zajedno. Ove dvije stavke su važne 

za razmatranje prelaska iz jednog društvenog oblika u drugo. Da li one na 

primjer znače da svako novo društvo mora biti rezultat nasilnog nestajanja 

starog kao što je tvrdio Lenjin u Državi i revoluciji? Ili može doći do nenasilne 

tranzicije? Hoće li nasilje pratiti prelaz iz represivne u nerepresivnu civilizaciju 

koja je ideja vodilja cijele knjige? Niti ovdje niti u drugim poglavljima Markuze 

ne  daje  eksplicitan  odgovor,  ali    ističe  da  se  zločin  protiv  oca  i  psihološko 

vaskrsavanje njegovih vrijednosti ponavlja kroz istoriju. Svaka revolucija završi 

u restauraciji. Čak se i istorija Hrista može sagledati kao metafizičko stradanje 

Sina koji je (za razliku od Oca) obećavao sreću na zemlji, ovdje i sada. Da li 

se u budućnosti može očekivati diskontinuitet? To pitanje ostaje za naredna 

poglavlja.

Kao važan argument snage represije ideje tj. mogućnosti oslobođenja od 

patrijarhalnih  uza,  Markuze  navodi  žestoke  napade  protiv  nekonformista, 

onih koji ne prihvataju postojeći sistem vrijednosti. Da je sistem zaista siguran 

u  svoje  temelje  bio  bi,  promišlja  Markuze,  u  najmanju  ruku  ravnodušan 

prema  postojanju  neistomišljenika.  On  navodi  da,  za  razliku  od  ranije 

istorije  čovječanstva,  od  epohe  Prosvjetiteljstva  pa  nadalje,  postojeći  sistem 

tj. etablirani odnosi moći imaju za saveznika ne samo organizovanu religiju 

(kao ranije) nego i nauku (antagonisti religije). Time Markuze ide jedan korak 

dalje  od  Frojda,  čija  je  kritika  religije  u  Budućnosti  jedne  iluzije  bila  ništa 

manje  oštra  nego  Marksova,  ali  je  zato  vjerovao  (kao  uostalom  i  Marks)  u 

iskupiteljske  dimenzije  naučnog  znanja.  Markuzeu,  svjedoku  formiranja 

represivnog  vojno-industrijskog  kompleksa  poslije  Drugog  svjetskog  rata, 

sama nauka i njeni doprinosi izgledaju mnogo manje obećavajući za autentičnu 

ljudsku emancipaciju (mada, kao što ću pokazati u nastavku, ima određena 

pozitivna očekivanja od procesa automatizacije). Možda se može reći da su 

upravo strukture tog kompleksa inkarnacija nekadašnjeg oca-despota. Ali zar 

onda nije jedini put naprijed čin ujedinjene braće? Revolucija, ali bez kajanja 

i osjećaja krivice? Da li je takvo što moguće? Naredno poglavlje daje konture 

odgovora. Je li iznenađenje da Eros tu igra glavnu ulogu?

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

37

Poglavlje  broj  4  nosi  naslov  „Dijalektika  civilizacije“  i  teorijski  je 

najznačajnije  poglavlje  u  prvom  dijelu  knjige.  Sam  koncept  „dijalektike 

civilizacije“ objašnjen je još ranije: povećanje materijalnog napretka civilizacije 

umjesto  poboljšanja  životnih  uslova  za  sve  dovodi  do  povećanja  represivne 

kontrole i nasilja, progona i ratova. U ovom poglavlju, Markuze nadograđuje 

Frojdove  ideje  pokušavajući  da  pronađe  izlaz  iz  navedene  dijalektike.  Po 

njegovom  mišljenju,  taj  „izlaz“  se  jedino  može  ostvariti  jačanjem  Erosa,  a 

upravo je to ono što postojeća civilizacija zbog svoje represivne strukture ne 

može da dozvoli. 

Jedna  od  temeljnih  komponenti  ove  represivne  strukture  je  koncept 

rada  kao  nametnute,  neprijatne  aktivnosti  neophodne  za  modifikaciju 

primarnih,  anti-društvenih  nagona.  Rad  dakle  zahtjeva  lična  i  kolektivna 

odricanja  i  teško  može  postati  izvor  zadovoljstva.  Čak  i  Frojdovo  viđenje 

rada kao jedne vrste sublimacija ima represivnu crtu. Jer, svaka sublimacija 

podrazumjeva i deseksualizaciju, a deseksualizacija doprinosi slabljenju Erosa 

i jačanju Tanatosa. To razjašnjava postojanje samodestruktivne osobine same 

civilizacije. Nije dakle čudno što u savremenoj civilizaciji dolazi do porasta 

agresije i nasilja jer ona više potiskuje Eros nego Tanatos. Svaki poraz Erosa 

(kroz  instrumentalizaciju  ljudskog  tijela  ili  kroz  tehnologizaciju  prirode) 

učvršćuje vlast Tanatosa i doprinosi silama dominacije i neslobode.

Kao što sam već napomenuo, različite epohe sadrže i različite odnose između 

Erosa i Tanatosa. Varijabila slobode je istorijska kategorija. Markuze tvrdi da 

postoje  objektivni  kriterijumi  koji  mogu  da  izmjere  stepen  potiskivanja  u 

datom društvu. Taj stepen se može utvrditi prema odnosu između potiskivanja 

i  viška  potiskivanja  tj.  između  bioloških  i  istorijskih  izvora  patnje  za  koje 

Markuze vjeruje da mogu biti eliminisani. Upravo je ovo distinkcija koju Frojd 

nije uvidio. Njegova filozofija istorije zvuči prilično pesimistički: dominacija, 

pobuna,  dominacija,  pobuna.  Ipak,  i  on  priznaje  da  se  protokom  vremena 

ostvaruju određene kvalitativne promjene. Na primjer, oca naslijeđuju braća, a 

braću birokratija. Moć ide sa ličnosti na funkcije – objektivnost, racionalnost, 

univerzalnost  postaju  kategorije  vladajućeg  poretka.  Ni  to  međutim  nije 

dovoljno jer se i pored svega dominacija manjine nad većinom nastavlja. 

---

doc. dr Filip Kovačević

38

Markuze se ovdje takođe dotiče pitanja – zašto su sve revolucije poražene? 

Zašto  se  izborene  slobode  i  prava  često  ponovo  pretvaraju  u  instrumente 

manipulacije i dominacije? Zašto se nova vlast učvršćuje na isti način kao i stara 

– kontrolom sredstava informisanja, a samim tim i kontrolom svijesti? Može li 

biti da je to znak neprevaziđene identifikacije (poistovjećivanja) revolucionara 

sa  onima  protiv  kojih  se  bore  kao  i  znak  njihovog  osjećanja  krivice  nakon 

pobjede? Markuze tvrdi da će se ovakav trend nastavljati u budućnosti (toga 

smo svjedoci jer koliko je samo revolucija i socijalnih prevrata propalo otkad 

je njegova knjiga napisana), sve dok se Eros ne oslobodi do te mjere da zaigra 

primarnu ulogu. Što to znači u konkretnim slučajevima je predmet drugog 

dijela knjige. 

Još jedna važna osobina savremene civilizacije koja je čini jedinstvenom u 

dosadašnjoj istoriji ljudskog roda je fundamentalna transformacija u strukturi 

porodice. Naime, odnos roditelja i djece gubi značenje koje mu je pripisivao 

Frojd.  Roditelji  više  nisu  najznačajniji  vaspitači  sopstvene  djece  već  su  to, 

zbog njihove preokupiranosti poslom, masovni mediji. Tako se vrši kolektivna 

socijalizacija i nameću za status quo najbezazleniji obrasci ponašanja, bilo da 

se tiču konformizma ili „pobune.“ Kao što će to kasnije u svojim knjigama 

pokazati  Fuko,  bezlična  (birokratizovana)  moć  ugnjetava  sve,  čak  i  one  na 

vrhu. Sveopšte je sužavanje ega i zabranjivanje kritičkog promišljanja. Totalno 

otuđenje vlada u svim sferama života. Evo kako savremeni svakodnevni život 

opisuje sam Markuze.

Dobra i usluge koje pojedinci kupuju kontroliraju njihove potrebe i okamenjuju njihove 

sposobnosti. U zamjenu za robe koje obogaćuju njihov život, pojedinci prodaju ne samo svoj 

rad nego i svoje slobodno vrijeme. Bolje življenje se izjednačuje s posvemašnjom kontrolom 

življenja. Ljudi stanuju u stambenim blokovima – i posjeduju vlastite automobile s kojima 

više ne mogu pobjeći u jedan drugi svijet. Imaju goleme hladnjake napunjene zamrznutom 

hranom.  Imaju  desetine  novina  i  časopisa  koji  podupiru  iste  ideale.  Posjeduju  bezbrojne 

izabrane stvarčice, bezbrojne napravice koje su sve iste vrste i zaokupljuju ih i odvraćaju im 

pažnju od stvarnog predmeta – koji je svijest o tome da bi i mogli raditi manje i sami određivati 

svoje potrebe i zadovoljenje (str. 94, prevod T. Ladan). 

---