Markuze u Podgorici ciklus predavanja

doc. dr Filip Kovačević

42

vrstu virtuelne slobode koja može stvoriti plan ili barem skicu za konkretnu 

akciju.  Tom  mehanizmu  i  principima  njegovog  funkcionisanja  Markuze 

posvećuje poglavlje broj 7. Naime, Markuze počinje elaboracijom Frojdove ideje 

da u okviru svjesnog mentalnog aparata tj. samog ega postoji podjela između 

dijela koji donosi odluke, rasuđuje, prosuđuje i presuđuje i dijela koji (kao 

jedna vrsta kompenzacije) ostaje slobodan od spoljašnjih pritisaka, ali po cijeni 

da gledano iz perspektive onog prvog, dominatnog dijela izgleda „beznačajan, 

nevažan, nerealističan“. Taj dominantni dio ega je poznatiji pod terminom 

„razum“, a ovaj drugi, nipodaštavani pod nazivom „fantazija“. Manifestacije 

fantazije  u  životu  pojedinca  su  raznovrsne  i  ogledaju  se  u  aktivnostima  od 

(dječje) igre do sanjarenja odraslih. Prema Markuze (i saglasno sa Frojdom), 

fantazija održava vezu sa najdubljim nesvjesnim slojevima ličnosti i povezuje 

ih sa najsloženijim svjesnim procesima, na primjer umjetničkim stvaralaštvom. 

Ona,  kako  se  slikovito  izrazio  Markuze,  sadrži  „tabuizirane  slike  slobode,“ 

(str. 141) koje zatim umjetnost može osloboditi tabua, otjelotvorujući ih u 

estetskim formama. 

  Zaista,  Markuze  daje  umjetničkoj  djelatnosti  jednu  od  najvažnijih 

uloga  u  procesu  sveukupne  emancipacije  čovječanstva.  Rečeno  frojdovskim 

terminima,  ona  za  njega  predstavlja  „najvidljiviji  povratak  potisnutog“  (str. 

144) koji u sebi kao svoju suštinu sadrži mogućnost uživanja. Takvo viđenje 

umjetnosti nije novo u istoriji filozofije. Još je Aristotel u umjetnosti vidio 

mogućnost  procesa  „pročišćavanja“,  takozvanu  katarzu.  Međutim,  pitanje 

je  kako  današnja  komodifikovana  umjetnosti  može  ispuniti  ovu  ulogu.  Na 

koji  način  savremena  umjetnost  oslobađa?  Markuze  tvrdi  da  ona  to  radi 

redefinicijom  ili  čak  rušenjem  tradicionalne  forme  i  uznemiravanjem  i 

subverzijom statusa quo. Kao konkretne primjere emacipatorske umjetnosti, 

on ističe nadrealizam i atonalnu muziku. 

Ovi umjetnički pravci koji su obilježili dvadeseti vijek imaju za Markuzea 

i  izuzetno  važnu  političku  dimenziju.  Naime,  on  ih  vezuje  za  Vajthedovu 

(Whitehead) ideju „velikog odbijanja“ postojećih odnosa moći koju će šire 

razraditi u kasnijim knjigama Čovjeku jedne dimenzije i Eseju o oslobođenju. 

Ideja je da treba odbiti ono što postoji da bi dali šansu za postojanje onome 

čemu je postojeće (za)branilo da postoji. Naime, teško može doći do izmjene 

kapitalističkih odnosa bez odbijanja da se prihvati otuđeni rad kao prirodan 

proces. Kao što sam ranije naglasio, Markuze vjeruje da borbu protiv otuđenog 

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

43

rada  može  olakšati  proces  automatizacije.  Automatizacija  smanjuje  radno 

vrijeme i omogućava „razmjenu funkcija“ (o kojoj su pisali Marks i Engels), 

a time širi horizont mogućnosti svakodnevnog života pojedinca. Neko može 

biti ribar ujutro, baštovan popodne, a filozof poslije večere. Fluidnost uloga i 

identiteta svodi otuđenje na minimum.

Markuze dopušta da smanjivanje radnog vremena može dovesti do pada 

životnog standarda i smanjenja komfora za do sada privilegovane grupe, ali 

kao krajnji cilj postavlja ne vlasništvo nad predmetima i materijalnim dobrima 

(kao što je to slučaj u kapitalizmu) nego zadovoljenje elementarnih potreba svih 

članova zajednice. On vjeruje da se kvalitet života ne mjeri primarno visinom 

prosječne zarade i BDP-jem već kolektivnom slobodom od krivice i straha. Sa 

uvažavanjem citira Bodlera – „prava civilizacija nije ni u prirodnom gasu, ni 

u pari ni u gramofonima nego u smanjenju tragova prvobitnog grijeha“ (str. 

153). Dakle, u mogućnostima uživanja i u uživanju samom. 

---

doc. dr Filip Kovačević

44

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

45

Estetska civilizacija

Da bi civilizacija prevazišla svoj primarni princip u kapitalističkoj epohi 

– dakle, princip izvršenja dužnosti i otuđenog rada – i uspostavila uživanje 

kao novi primarni princip, potrebno je izvršiti subverziju arhetipova i heroja 

kulture koji su je utemeljili i definisali njenu prirodu. Po Markuzeu, primarni 

(muški) heroj kapitalističke epohe je Prometej. On se pobunio protiv bogova, 

donio ljudima vatru kojom su unaprijedili svoj dotadašnji način života, ali je 

bio osuđen na vječnu patnju. Dakle, otjelotvorio je kapilističku dogmu: za 

ono što se cijeni kao „uspješno“ potreban je težak rad, visoka produktivnost, 

potiskivanje  nagona,  asketizam,  a  rezultat  je  život  koji  kao  da  nije  življen. 

Heroina ove epohe je, po Markuzeovom mišljenju, Pandora koja simbolizuje 

destruktivnu  seksualnost.  Prometej  i  Pandora  nas  drže  u  uvjerenju  da  je 

mukotrpan rad naša sudbina, a uživanje tek srećni izuzetak. Takva situacija i 

izgleda „prirodna“ u kapitalizmu. 

Međutim, Markuze ističe da je moguće izvršiti subverziju vrijednosti koje 

predstavljaju Prometej i Pandora konfrontirajući ih sa Orfejem i Narcisom, 

herojima načina života nove, kvalitativno drugačije (a tim i bolje) civilizacije. 

Orfej  i  Narcis  su  predstavnici  radosti,  veselja,  pjesme,  pomirenja,  pa  čak  i 

oslobođenja  od  protoka  vremena.  Važno  je  istaći  da  je  Markuzeov  Orfej 

onaj iz Rilkeovih soneta, a da Narcis (i narcizam) imaju značenje različito od 

dominantnog u psihoanalitičkoj teoriji. Kažem, dominantnog, jer je i Frojd 

tvrdio da postoji pozitivna dimenzija narcizma, u obliku vjerovanja da je čitav 

svijet  dio  samog  pojedinca,  vjerovanja  koje  je  Frojd  u  knjizi  Nelagodnost  u 

kulturi nazvao „okeansko osjećanje“.   

Markuze citira stih iz Bodlerove pjesme „Poziv na putovanje“ – „tu je sve 

red i ljepota / raskoš, spokoj i pohota“, želeći da predstavi ključne osobine 

nove  nerepresivne  civilizacije.  Važno  je  napomenuti  da  u  skladu  sa  novim 

kontekstom, svi koncepti navedeni od strane Bodlera kao na primjer „rad“ 

ili  „pohota“  gube  svoju  represivnu  konotaciju.  Naime,  „rad“  i  „pohota“ 

u  uslovima  principa  izvršenja  dužnosti  su  veoma  različiti  od  onih  koji  će 

predstavljati  suštinu  jedne  estetske  civilizacije.  I  samo  bivstovanje  u  ovoj 

civilizaciji postaje zadovoljstvo. Dolazi do ispunjenja potencijala i čovjeka i 

prirode. Bića su ono što jesu; ne postoji „svrha“, korisnost, instrumentalizacija. 

Orfejeva pjesma naime umiruje prirodu, stvara spokojstvo među životinjama, 

---