Markuze u Podgorici ciklus predavanja

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

49

od onog koji je danas dominantan. Jasno je naravno da će prostor nužnosti tj. 

neophodnih radnji uvijek postajati, ali taj prostor može značajno biti smanjen 

transformacijom društvenih odnosa, posebno odnosa rada. Markuze iskazuje 

uvjerenje da bi čak i samo smanjivanje radnog vremena dovelo do nastajanja 

jednog  novog  kvaliteta  ljudskih  odnosa.  Međutim,  razmah  i  dominacija 

televizije, koji još nisu bili toliko očigledni u vrijeme kada je Markuze ispisivao 

ove  riječi,  pokazali  su  da  vrlo  lako  i  samo  slobodno  vrijeme  postaje  žrtva 

kapitalističkog načina života. Tako da se može reći da sloboda od rada sama po 

sebi ne predstavlja nikakvo sigurno uporište da će do emacipacije zbilja doći.

  Isto tako, pitanje od izuzetne važnosti za sam Markuzeov projekat je 

kako se može doći do slobode mišljenja, ako se um stvara u uslovima neslobode, 

pa se sama represija uzima kao sloboda. Zbog toga Markuze toliko i insistira na 

razvijanju libidinalnih odnosa jer oni mogu dovoljno konkretno da utemelje 

drugačiju viziju civilizacije. Međutim, tu se javlja metafizičko pitanje samog 

odnosa između „radosti koja bi vječno da traje“ i konačnosti ljudskog života. 

Jer se u ovom slučaju i sam protok vremena postavlja kao neka vrsta saveznika 

represivnog poretka. A može li se pobjediti vrijeme?

  Markuze  nije  obeshrabren  neumitnom  prolaznošću  bića.  Naime, 

pozivajući se na Hegela, on predstavlja sjećanje prošlih stvari kao neku vrstu 

oslobođenja.  U  tom  smislu,  Markuze  slijedi  prustovski  projekat  hvatanja 

izgubljenog vremena. Jer, upravo u sjećanju, osoba može uživati bez straha da će 

nešto pomutiti njenu radost jer događaji su se već zbili. Pa tako Markuze izriče 

i izuzetno važan sud o poimanju vremena u nerepresivnoj civilizaciji – „vrijeme 

gubi svoje značenje kada sjećanje iskupi prošlost“ (str. 205). A  prošlost koja 

mora biti iskupljena je ne samo pojedinačna, nego i kolektivna. To znači da 

svi zločini, laži i nepravde na kojima je bazirana postojeća civilizacija moraju 

izaći na vidjelo, a njihove posljedice moraju biti adekvatno riješene. Markuze 

ipak ne ulazi u konkretne mehanizme koji bi doveli do ovakvih rješenja. Jasno 

je naravno da smatra da  prevazilaženje kapitalističkog ekonomskog poretka 

predstavlja osnovu za dugoročno rješavanje svih društvenih sukobljavanja.

---

doc. dr Filip Kovačević

50

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

51

Epilog

U  epilogu  Erosa  i  Civilizacije  Markuze  se  bavi  sudbinom  psihoanalize 

poslije Frojda, a posebno psihoanalitičkim modelom koji je bio dominantan 

u  vremenskom  periodu  kada  je  nastala  njegova  knjiga  (dakle,  sredinom 

pedesetih godina). Markuze uočava tri orijentacije psihoanalitičke teorije koje 

se mogu izvesti iz Frojdovog projekta. Na ljevici je orijentacija koju je zastupao 

psihoanalitičar Vilhelm Rajh. Rajh je, po Markuzeu, pravilno tumačio odnos 

između postojećih društvenih i nagonskih snaga i bio osvjedočeni zagovornik 

društva bez Tanatosa. Uostalom, on je bio prvi koji je pokušao sintezu između 

Frojda i Marksa, između psihoanalitičke i klasno-revolucionarne doktrine. I 

zbog toga je blizak i samim Markuzeovim osmišljanjima. Međutim, kako navodi 

Markuze,  Rajh  je  predstavio  pojednostavljenu  sliku  mogućnosti  društveno-

političkih  promjena  vezujući  ih  isključivo  za  oslobođenje  seksualnosti. 

Naime, po Rajhu kako ga tumači Markuze, upravo to je temelj drugačijeg, 

ravnopravnijeg  i  pravičnijeg  društvenog  poretka.  Izrazio  bih  određeno 

neslaganje sa ovim Markuzeovim tumačenjem Rajha i ovom prilikom samo 

kratko naznačio da je Rajhovo djelo, a posebno ono koje se bavi patološkim 

društveno-političkim kategorijama, kao što je na na primjer fašizam, mnogo 

kompleksnije i stoga zahtijeva tretman, kao i analitički sud, sa više pažnje i 

udubljivanja.

Sličan  je  i  tretman  koji  u  Markuzeovom  tumačenju  doživljava  i 

psihoanalitički teoretičar koga on pozicionira na desnom krilu psihoanalitičkog 

projekta. Radi se o Gustavu Jungu čije mnogobrojne knjige i interesantne ideje 

Markuze vrlo nehatno otpisuje kao „mračnjačku pseudomitologiju“. Iako je 

jasno da je Jung imao mitološko-metafizičke pretenzije i da se nije istakao u 

borbi za progresivne društveno-političke promjene, ipak mi se čini da njegovo 

djelo zaslužuje više uvažavanja, pa čak i od strane ljevičara.

Ipak, mora se reći da ključni predmet ovog epiloga nisu ni Rajh ni Jung već 

dominantna psihoanalitička orijentacija pedesetih godina prošlog vijeka koju 

Markuze naziva „Neofrojdovska škola“ ili frojdovski „revizionizam“ i za čijeg 

glavnog predstavnika uzima Eriha Froma (mada na nekoliko mjesta pominje 

i  Karen  Horney  i  Hajnca  Hartmana  (Heinz  Hartmann).  Ovu  orijentaciju 

Markuze ocjenjuje kao (licemjernu) ideološku potporu kapitalističkom statusu 

kvo. Naime, on tvrdi da From i ostali veličaju takozvane vrijednosti zapadne 

---

doc. dr Filip Kovačević

52

civilizacije  kao  da  one  predstavljaju  oslobođenje  od  vjekovnog  psihološkog 

potiskivanja, a ne u stvari upravo njegov rezultat. Time oni šire iluziju da je 

moguće ispuniti „zahtjev“ za individualnom i kolektivnom srećom u okviru 

postojećih političkih uslova. Svi koncepti kojima barataju u svojim knjigama 

kao što su „zdravlje,“ „zrelost“, „dostignuće“, „cjelovita ličnost“, itd. defisani 

su u skladu sa normama postojećeg (nepravednog) društva. Dakle, u svojoj 

suštini predstavljaju konformistički, „društveno poželjni“ obrazac ponašanja. 

Takođe,  po  Markuzeu,  neofrojdovci  zastupaju  takozvanu  idealističku 

etiku u kojoj se etičke norme i standardi utemeljuju kao apstraktne vrijednosti 

odvojene od konkretnog načina života. Nasuprot tome, Markuze misli da se, 

ukoliko se želi društveni boljitak, ne smiju zanemariti nego se moraju staviti u 

prvi plan materijalni procesi proizvodnje i raspodjele, kao i nagonske sile. On 

nazire sofisticiranu manipulaciju dvosmislenošću kod neofrojdovaca jer mnogi 

od termina koje često koriste (na primjer „ljubav“ i „produktivnost“) imaju i 

svoju slobodnu i represivnu manifestaciju. Tako da se čini površnom pogledu, 

koji je inače jedan od najvažnijih elemenata masovne kulture (kulture koja 

dobija svoje naglašene obrise upravo u periodu kada Markuze piše ovaj epilog), 

da  su  njihova  djela  kritika  postojećeg,  a  u  stvari  su  njegova  afirmacija.  Jer 

njihovo naglašavanje pozitivnog u datom vodi ka individualizaciji društvenih 

problema tj. patologizaciji pojedinca. To znači da teorija može lako da „klizne“ 

u terapiju, pa individualna pobuna (koja bi mogla da da energiju političkom 

udruživanju za bolju budućnost) postaje „svakodnevna [neurotička] nesreća“ 

bez ikakvog društvenog značaja. 

Neofrojdovci nas dakle uvjeravaju da ipak nije sve tako crno i da je bolje 

prilagoditi se i u sferi privatnog života (ili čak i u sopstvenoj psihi) naći polje 

za nalaženje zadovoljstva i ispunjenja. Međutim, upozorava Markuze, ovakvim 

stavom  se    usporavaju  društveno-političke  promjene  za  koje  materijalni 

uslovi već postoje i time se produžava agonija i bol individualne i kolektivne 

neslobode. On se sa nostalgijom sjeća ranih Fromovih knjiga i njegove oštre 

kritike  „patricentričnog-akvizitivnog“  društva  koje  oblikuje  ljudske  nagone 

prema svojoj represivnoj matrici, kao i njegovog vjerovanja da ta matrica može 

biti prevladana u strukturno drugačijem „matricentričnom“ društvu. 

---