Markuze u Podgorici ciklus predavanja

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

53

Esej o oslobođenju

Desetak  godina  poslije  objavljivanja  Erosa  i  Civilizacije,  Markuze  je 

objavio  knjigu  Čovjek  jedne  dimenzije:  rasprave  o  ideologiji  u  razvijenog 

industrijskog  društva  (1964).  Ova  knjiga  se  po  mnogo  čemu  razlikuje  od 

pređašnje,  a  posebno  po  izuzetno  pesimističkom  tonu.  Međutim,  nedugo 

poslije  njenog  objavljivanja,  odigrale  su  se  širom  svijeta  velike  studentsko-

radničke  pobune  (posebno  1967.  i  1968.)  koje  su  donekle  ublažile 

Markuzeovu dijagnozu da je kapitalizam ili „društvo bez opozicije“, kako ga je 

nazvao, zatvorio sve mogućnosti progresivne promjene, osim malo vjerovatne 

revolucije marginalizovanih grupa i pojedinaca. Pd uticajem ovih dešavanja, 

Markuze je donekle revidirao svoje stavove i 1969. objavio kratku knjižicu 

Esej  o  oslobođenju  koja  nastavlja,  pa  čak  i  nadograđuje,  pobunjeničko-

psihoanalitičku orjentaciju Erosa i Civilizacije. Zbog toga sam se i odlučio da 

posljednja četiri predavanja ovog ciklusa posvetim upravo toj knjizi.   

U  bivšoj  Jugoslaviji  je  Esej  o  oslobođenju,  zajedno  sa  Markuzeovim 

predavanjima o kraju utopije, objavljen 1972. u prevodu Branke Brujić koja 

je ranije prevela i Čovjeka jedne dimenzije. Interesantno je da je ova knjiga 

bila jedina Markuzeova knjiga koja je još za njegovog života doživjela drugo 

izdanje. To svjedoči o njenoj popularnosti na našim prostorima. Inače, prvi 

prikaz ove knjige napisan je od strane profesora Slobodana Šnajdera i objavljen 

još 1970. u časopisu Praxis. 

U svom prikazu, Šnajder se usmjerio na Markuzeove redefinicije koncepata 

utopije, umjetnosti, estetike i jezika. Tvrdio je da se u ovom konceptualnom 

poduhvatu  Markuze  rukovodio  Marksovim  tezama  o  Fojerbahu,  posebno 

tezama broj 1 i broj 5. Takođe, Šnajder je (baš kao i ja) u Eseju vidio nastavak 

i produbljivanje pojedinih tema iz Erosa i civilizacije. U tom smislu, mislio 

je  na  Markuzeovo  insistiranje  da  „istoričnosti“  biološke  strukture  ljudskog 

bića tj. njeno izopačavanje represivnim uticajem kapitalističkog statusa kvo 

na  ljudske  nagone  i  potrebe.  Šnajder  je  posebno  ukazao  na  Markuzeovu 

tvrdnju da je kapitalizam doveo do toga da se „vještačke“ i „lažne“ potrebe 

smatraju  „prirodnim“  iako  su  puki  proizvod  „nastavka  robovanja“  datom 

sistemu.  On  se  takođe  složio  sa  Markuzeom  da  je  „djelimična“  kritika  ili 

odbijanje sistem beskorisno ili čak kontra-produktivno. Zbog toga se zalagao 

za punu posvećenost markuzeovskom „velikom odbijanju“ koje, u svjetlu svog 

---

doc. dr Filip Kovačević

54

radikalno-pobunjeničkog stava prema realnosti, može da dovede do razvoja 

kvalitativno drugačije svijesti i nerepresivnih društvenih odnosa. 

Drugi  prikaz  Markuzeovog  Eseja  može  se  naći  u  pogovoru  prevoda  te 

knjige  na  hrvatski  jezik  koji  je  napisala  prevodilac  knjige  Branka  Brujić. 

Brujićkin prikaz je (kako se može očekivati od pogovora) duži od Šnajderovog 

i nosi naslov „Herbert Markuze i suvremeno osmišljavanje revolucije“. Ona 

počinje pogovor uočavajući određene razlike u orjentaciji između ovog djela 

i Markuzeovog Čovjeka jedne dimenzije. Naime, dok je u Čovjeku Markuze 

predstavio svoju analizu savremenih sociopolitičkih i ekonomskih tokova i dao 

svoju (već pomenut) pesimističku dijagnozu, u ovoj knjizi on analizira status 

snaga opozicije statusu kvo i njihove šanse, kao i kriterijume koje one trebaju 

ispuniti da bi došlo do stvaranja „novog“ svijeta. U ovoj analizi, po mišljenju 

Branke Brujić, Markuze nije izrazio preveliki optimizam, ali se ne može reći da 

nije gajio nadu da do promjena ipak može doći. Jedno od najvažnijih pitanja 

kojim se bavio je zašto je uopšte potrebno da dođe do radikalne promjene 

u  razvijenim  industrijskim  društvima,  kad  očigledno  postoje  mnogo  gore 

organizovana i represivnija društva (na primjer, sovjetski blok). Kao odgovor 

na  ovo  pitanje,  Markuze  je  dao  dva  razloga:  prvi,  globalni  kapitalistički 

imperijalizam  kojim  rukovode  nedemokratski  zapadni  vojno-industrijski 

kompleksi  i  drugi,  masovna  medijska  proizvodnja  „lažnih“  potrošačkih 

potreba  i  nametanje  potrošnje  kao  jedinog  puta  ka  samo-aktuelizaciji. 

Brujić  tvrdi  da  je  rješenje  koje  je  ponudio  Markuze  relativno  jednostavno 

tj. relativno jednostavno zvuči. Ono što je potrebno je drugačija orjentacija 

proizvodnje  i  njeno  preusmjeravanje  što  dalje  od  sadašnjeg  destruktivnog, 

instrumentalizovanog  odnosa  prema  prirodi.  Kao  rezultat,  ovog  procesa 

preusmjeravanja  dobila  bi  se  takozvana  „smirena“  egzistencija  koja  bi  bila 

posvećena estetskom načinu života u kome bi Eros imao glavnu ulogu. 

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

55

Esej o oslobođenju: detaljna analiza

Esej o oslobođenju je mnogo kraći od Erosa i Civilizacije, ali se odlikuje 

oštrijim  stilom  i  retorikom,  kao  i  neskrivenim  citatima  Marksa  i  čestim 

upućivanjem na postulate humanističkog marksizma. Sastoji se od predgovora, 

uvoda i četiri poglavlja. 

U  predgovoru  Markuze  jasno  kaže  da  je  njegov  cilj  otpor  globalnoj 

dominaciji korporativnog kapitalizma. Ovaj sistem je utemeljen u profilaciji 

enormne  ekonomske  i  vojne  moći  koja  stoji  iza  izgradnje  neokolonijalne 

imperije SAD-a. Prema Markuzeu, represivni način života koji je reflektovan u 

potrošačkom društvu je postao globalna paradigma, pa se, u naznakama može 

vidjeti čak i u  protivničkom Sovjetskom Savezu. Sa druge strane, Markuze 

je  zainteresovan  za  pospješivanje  alternative  ovom  sistemu  i  nalazi  da  i  u 

savremenom  svijetu  postoje  mala  „ostrva“  otpora  koji  je  potrebno  ojačati  i 

proširiti. Kao takve vidi „nebirokratski socijalizam“ Kube, Vijetnama i Kine, 

zatim  pobunu  američkih  manjina,  posebno  afroamerikanaca,  u  centralnim 

američkim  gradovima,  kao  i  pobunu  studenata  i  radnika  u  Evropi  i  širom 

svijeta. Markuze uviđa da ove pobune same po sebi nisu alternativa, ali da 

one pokazuju ograničenja i ograničenost savremenog kapitalističkog društva, 

društva koje bez moralne distinkcije jednako uspješno proizvodi „i oružje i 

maslac, i napalm i televiziju u boji,“ (str. 131-132, prevod B. Brujić). One 

ukazuju na mogućnost da se stvori novi prostor za „fizičku i mentalnu“ slobodu 

i za diskontinuitet sa prošlošću, i zbog toga su jedna vrsta „otjelotvorenja“ nade 

za kvalitativno drugačije društvo. Naravno, Markuze prepoznaje mnogobrojne 

izazove i prijetnje koje očekuju ove pobunjeničke skupine, ali vjeruje da će one, 

kroz konkretnu političku praksu, uspjeti da se izbore sa političkom represijom. 

Kao krajnji cilj, Markuze vidi revoluciju koja će podrediti ljudskim potrebama 

svih građana planete ekonomsku i tehnološku moć kapitalističke civilizacije. 

Ta revolucija u svojoj suštini predstavlja „borbu za život,“ za sopstveni život 

izvan  kandži  korumpiranih  političara  i  surovih  generala.  To  je  borba  koja 

zahtijeva  rušenje  i  prevazilaženje  represivnih  pravila  i  normi  kroz  prakse 

„velikog odbijanja“ i „permanentnog obrazovanja“. 

U okviru „permanentnog obrazovanja“ Markuze vidi značajnu ulogu za 

kritičku  društvenu  teoriju.  Ova  tematika  Markuzea  zaokuplja  u  „Uvodu“. 

On tvrdi da je cilj kritičke društvene teorije da pokaže da ono što se smatra 

---