Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
72 
se pilo za doru~ak. On je odbio. Opho|enje mu nije bilo snebivljivo - ako je ikada znao 
za stidljivost, odavno ju je ostavio daleko iza sebe - ve} uzdr`ano: ispituju}e, obazrivo. 
 
"Prvi pravi sneg", re~e, a onda, primetiv{i da sam bacio pogled prema prozoru 
sa te{kim zastorima, dodade: "Jo{ niste pogledali napolje?" 
 
Pogledao sam i video gust sneg kako pada, kovitlan lakim vetrom niz ulicu, po 
ve} zabelelim krovovima; tokom no}i ve} je napadalo dva ili tri in~a. Bio je odarhad gor, 
sedamnaesti dan prvog meseca jeseni. "Jo{ je rano", rekoh op~injen na~as ~arolijom 
snega." 
 
"Predvi|aju ljuti zimu ove godine." 
 
Ostavio sam razmaknute zavese. Bleda, ravnomerna svetlost koja je dopirala 
spolja pade mu na tamno lice. Izgledao je stariji. Pro`iveo je te{ke dane od kada sam ga 
poslednji put video u Ugaonoj crvenoj nastambi dvorca u Erenragnu na njegovom 
vlastitom ognji{tu. 
 
"Imam ovde ono {to sam zamoljen da vam dostavim", rekoh i dadoh mu paketi} 
sa novcem zamotan u ko`nu foliju, koji sam izvadio i stavio na sto odmah po njegovom 
pozivu. On ga uze i zahvali mi ozbiljnim glasom. Nisam ponovo seo. Trenutak kasnije, i 
dalje dr`e}i paketi}, on tako|e ustade. 
 
Osetih na~as gri`u savesti, ali nisam dozvolio da to uzme maha. Hteo sam da ga 
odvratim od toga da dolazi kod mene. Okolnost da }e ga to poniziti nije se, na`alost, 
mogla izbe}i. 
 
Pogledao me je prodorno. Bio je ni`i od mene, razume se, kratkonog i zdepast, 
~ak ni toliko visok kao ve}ina `ena moje rase. Pa ipak, kada me je osmotrio, nije 
izgledalo da taj pogled dolazi odozdo. Izbegao sam da nam se o~i sretnu. Stao sam da 
promatram radio na stolu sa izrazom odsutnog zanimanja. 
 
"Ne mo`e se verovati svemu {to se ~uje preko radija ovde", re~e on vedrim 
glasom. "Pa ipak, ~ini mi se da }e vam ovde u Mi{noriju biti potrebna izvesna 
obave{tenja i saveti." 
 
"^ini mi se da ima prili~no ljudi koji bi me rado opskrbili njima." 
 
"A mno`ina uvek donosi bezbednost, zar ne? Desetorica ulivaju vi{e poverenja 
nego jedan. Oprostite mi, nije tebalo da govorim na karhidskom, smetnuo sam s uma." 
Nastavio je na orgotskom jeziku: "Prognani ljudi nikada ne bi trebalo da govore na 
maternjem jeziku; on zvu~i gorko iz njihovih usta. A i ovaj jezik bolje pristaje izdajniku, 
mislim; curi sa zuba poput slatkog sirupa. Gospodine Ai, ja imam pravo da vam se 
zahvalim. U~inili ste uslugu kako meni, tako i mom starom prijatelju i kemeru A{eu 
Foretu, i u njegovo i moje ime ja tra`im to pravo. Moja zahvalnost ima}e oblik saveta." 
Zastao je; ja nisam ni{ta rekao. Nikada ga ranije nisam ~uo da se koristi tom oporom, 
kitnjastom ljubazno{}u, niti sam imao pojma {ta bi to moglo da zna~i." On produ`i: "U 
Mi{noriju ste ono {to niste bili u Erenrangu. Tamo su rekli da jeste; ovde }e re}i da niste. 
Vi ste oru|e jedne klike. Savetujem vam da budete oprezni u tome kako }ete im dopustiti 
da vas koriste. Savetujem vam da ustanovite koja je neprijateljska klika, ko su oni, i da 
im nikad ne dozvolite da se koriste vama, jer vas ne}e koristiti dobro." 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
73 
 
Ponovo je zastao. Upravo sam se spremao da ga zamolim da bude malo 
odre|eniji, kada on re~e: "Do vi|enje, gospodine Ai", okrenu se i iza|e. Ostao sam bez 
re~i. Taj ~ovek bio je sli~an elektri~nom {oku: nema ni~eg ~vrstog za {ta biste se 
uhvatili, a ne znate {ta vas je protreslo. 
 
On mi je nesumnjivo pokvario raspolo`enje spokojnog samozadovoljstva u 
kome sam obedovao doru~ak. Pri{ao sam uskom prozoru i pogledao napolje. Sneg se 
malo proredio. Bilo je predivno, to lepr{anje belih grumuljica i grozdova, sli~no 
razletanju latica vi{njinog cveta u vo}njaku mog doma kada proletnji lahor struji niz 
zelene obronke Borlanda, gde sam ro|en: na Zemlji, toploj Zemlji, gde se drve}e iskiti 
cvatovima s prole}a. I, najednom, obuzele su me poti{tenost i nostalgi~nost. Dve godine 
sam proveo na ovoj vra{koj planeti i ve} je po~injala tre}a zima jo{ pre prolaska jeseni - 
meseci i meseci neumoljive hladno}e, susne`ice, leda, vetra, ki{e, studeni, hladno}e 
unutra, hladno}e spolja, hladno}e koja prodire do kostiju, do same ko{tane sr`i. I sve to 
vreme bio sam sm samcit, otu|en i izdvojen, bez `ive du{e kojoj bi verovao. Siromah 
D`enli, ho}emo li da pla~emo zbog toga? Video sam Estravena kako izlazi iz ku}e na 
ulicu ispod mene, tamnu priliku, skra}enu zbog perspektive, u jednoli~nom, mutnom 
sivilu snega. Osvrnuo se, pri~vrstiv{i olabavljeni pojas hieba - nije nosio kaput. Po{ao je 
niz ulicu, kora~aju}i ~ilo i skladno, sa izvesnom `ustrinom u kretanjima zbog koje mi se 
tog trenutka u~inio kao jedino ostrvo `ivota u celom Mi{noriju. 
 
Ponovo sam se okrenuo prema toploj sobi. Njena udobnost bila je zagu{ljiva i 
nezgrapna; grejanje, mekano postavljene stolice, postelja sa gomilom krzna, prostirke, 
zastori, prekrivke, umota~i. 
 
Obukao sam zimski kaput i izi{ao u {etnju, u neprijatnom raspolo`enju i u 
neprijatnom svetu. 
 
Trebalo je tog dana da ru~am sa satrpeznicima Obsleom, Jegejem i ostalima 
koje sam upoznao prethodne no}i; tako|e je bilo predvi|eno da budem predstavljen 
nekom sa kim se jo{ nisam upoznao. Ru~ak je obi~no poslu`ivan iz bifea i obedovalo se 
stoje}i, mo`da stoga da ~ovek ne bi imao utisak da je ceo dan proveo sede}i za stolom. 
Za ovu zvani~nu prigodu, me|utim, postavljen je sto, a bife je bio veoma bogat, 
sadr`av{i osamnaest ili dvadeset toplih i hladnih jela, koja su se poglavito sastojala od 
jaja subea i hlebnih jabuka spravljanih na razne na~ine. Za bifeom, pre no {to je zavladao 
tabu razgovora, Obsle mi se obratio, pune}i pri tom svoj tanjir omletom od jaja subea: 
"Tip po imenu Mersen je uhoda iz Erenranga, a onaj tamo, Gaum, javni je agent sarfa, 
znate." Kazao je to tonom lakog razgovora, pa se ~ak i nasmejao, kao da sam mu 
uzvratio ne{to veselo, a zatim je pre{ao na usoljenu crnu ribu. 
 
Nisam imao nikakvu predstavu o tome {ta je to sarf. 
 
Dok su zvanice sedale za sto, u prostoriju je u{ao jedan mladi} i obratio se 
doma}inu, Jegeju, koji se potom okrenuo prema nama. "Novosti iz Karhide", re~e on. 
"Jutros se rodilo dete kralja Argavena i umrlo nepun ~as kasnije." 
 
Zavladala je ti{ina, zatim se oglasilo mrmljanje, da bi se na kraju Gaum, nao~it 
~ovek, nasmejao i podigao svoj vr~ sa pivom. "Neka bi svi kraljevi Karhide `iveli toliko 
dugo!" uskliknu on. Neki ispi{e zdravicu sa njim, ali ve}ina to nije u~inila. "Za ime 

---