Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
94 
zaustavljanja, sa druge strane ~eli~nih zidova na{e kutije vladala je smrznuta, neokrnjena 
ti{ina, ti{ina prostranih, pustih predela, velikih visova. Onaj u kemeru i dalje je bio na 
mestu pored moga, jo{ pose`u}i da me dodirne. Ponovo sam proveo dugo vremna 
stoje}i, lica priljubljenog uz ~eli~nu mre`u prozora i udi{u}i ~ist vazduh koji mi je sekao 
grlo i plu}a poput brija~a. [ake koje sam dr`ao uz metalna vrata uko~ile su mi se. 
Shvatio sam kona~no da su premrzle, ili da }e to ubrzo biti. Dah mi je napravio mali 
ledeni most izme|u usana i mre`e. Morao sam najpre da slomim prstima taj mosti}, kako 
bih mogao da se okrenem. Kada sam se zgurio uz ostale, po~eo sam da drhtim od 
studeni, i to na na~in koji nikada ranije nisam iskusio, poskakuju}i, trzaju}i se u 
gr~evima, kao da me je obuzela groznica. Kamion je ponovo krenuo. Buka i kretanje 
stvorili su privid toplote, odagnav{i onu muklu, ledenu ti{inu, ali meni je i dalje bilo 
odve} hladno da bih mogao zaspati te no}i. Imao sam utisak da smo prete`an deo no}i 
proveli na prili~no velikoj visini, ali to je bilo te{ko sa izvesno{}u prosuditi, budu}i da 
su, s obzirom na okolnosti, disanje, otkucaji srca i energetski nivo postali nepouzdani 
pokazatelji. 
 
Kako sam kasnije saznao, te no}i smo pre{li preko Sembensijenskih planina, {to 
zna~i da smo se na tom prevoju uspeli iznad devet hiljada stopa. 
 
Glad me vi{e nije mnogo morila. Poslednji obrok kojeg se se}am da sam pojeo 
bila je ona duga i te{ka u`ina u [usgisovoj ku}i; mora da su me hranili i u 
Kurden{adenu, ali to nisam upamtio. Jedenje po svemu sude}i nije predstavljalo deo 
bivstvovanja u ~eli~noj kutiji, tako da nisam ~esto razmi{ljao o tome. @e| je, sa druge 
strane, bila jedan od stalnih uslova `ivota. Jednom dnevno, prilikom nekog zaustavljanja, 
podizale bi se vratnice na otvoru, koji je o~igledno bio postavljen u stra`nja vrata sa tom 
svrhom; neko od nas proturio bi tada napolje plasti~ni kr~ag i on bi nam ubrzo bio 
vra}en natrag, napunjen, zajedno sa kratkim naletom ledenog vazduha. Nije bilo na~ina 
da se voda ravnomerno raspodeli me|u nama. Kr~ag je i{ao iz ruke u ruku i svako bi 
ispio po tri ili ~etiri dobra gutljaja, dok red ne bi do{ao na slede}eg. Nijedan pojedinac ili 
skupina nisu na sebe uzeli ulogu delitelja ili ~uvara; niko nije vodio ra~una o tome da 
ostane vode i za ~oveka koji je ka{ljao, iako je on sada bio u te{koj groznici. Ja sam to 
jednom predlo`io i oni koji su bili oko mene slo`ili su se klimanjima, ali stvar nije i 
u~injena. Voda je deljena manje ili vi{e na jednake delove - niko nijednom nije poku{ao 
da dobije vi{e nego {to mu pripada - i nestalo bi je za samo nekoliko minuta. Jednom se 
dogodilo da poslednja trojica, koja su sedela oslonjena o prednji zid kutije, ostanu bez 
svog sledovanja, budu}i da je kr~ag do njih stigao ve} prazan. Narednog dana, dvojica 
od nih zahtevala su da budu prva u redu i tako je i bilo. Tre}i je le`ao sklup~an u 
prednjem uglu, ne mi~u}i se, i niko se nije postarao o tome da i on dobije svoj deo. Zbog 
~ega ja to nisam poku{ao? Ne znam. Bio je to ~etvrti dan u kamionu. Da sam i sm bio 
presko~en, nisam siguran da li bih se potrudio da do|em do onoga {to mi pripada. Bio 
sam svestan njegove `e|i i njegovih patnji, ba{ kao i bolesnikovih i ostalih ljudi, ni{ta 
manje nego {to sam bio svestan vlastitih. Ali nisam mogao da u~inim ni{ta {to bi 
ubla`ilo sve te patnje, te sam ih stoga prihvatao, kao i oni, krotko. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
95 
 
Znam da se ljudi mogu pona{ati veoma razli~ito u istim okolnostima. Ovo su 
bile Orgote, narod navikavan od ro|enja na disciplinu saradnje, poslu{nost, 
pot~injavanja zajedni~koj svrsi nalo`enoj odozgo. Svojstva nezavisnosti i samostalnog 
odlu~ivanja bila su zakr`ljala u njima. Nisu bili odve} sposobni za ljutnju. Oni su 
obrazovali celinu, a ja sam bio me|u njima; svi su je ose}ali i ona je predstavljala 
pribe`i{te i pravu udobnost preko no}i, ta celina zbijene grupe u kojoj se svako napajao 
`ivotom od drugih. Ali ova celina nije imala prvaka, bila je bezglava, pasivna. 
 
Ljudi ~ija je volja ~vr{}e prekaljena mogli su da se organizuju znatno bolje; da 
vi{e razgovaraju, da pravi~nije dele sledovanje vode, da vi{e poma`u bolesnicima i da se 
me|usobno podsti~u i hrabre. Ne znam. Jedino znam kako je izgledalo u prostoru za 
prtljag tog kamiona. 
 
Petog jutra, ukoliko je moja ra~unica ta~na, od dana kada sam se osvestio u 
kamionu, on se zaustavio. Za~uli smo spolja razgovor i nekakvo dovikivanje. ^eli~na 
stra`nja vrata otklju~ana su sa spoljne strane i {irom otvorena. 
 
Jedan za drugim, vukli smo se prema tom otvorenom kraju ~eli~ne kutije, neki 
na rukama i kolenima, a zatim smo iskakali ili naprosto ispadali napolje. Dvadeset 
~etvorica su to u~inila. Dvojica mrtvih, onaj stari i jedan novi le{, le{ ~oveka koji dva 
dana nije dobio svoje sledovanje vode, bili su izvu~eni za nama. 
 
Napolju je bilo hladno; studen i ble{tavost bele sun~eve svetlosti na belom 
sne`nom pokrovu bili su toliko nesnosni, da je najednom postalo veoma te{ko napustiti 
smrdljivo okrilje kamiona i neki su briznuli u pla~. Sakupili smo se pored velikog 
kamiona, svi nagi i grozno zaudaraju}i, na{a mala celina, na{e no}no bi}e izlo`eno 
blistavom, okrutnom dnevnom svetlu. Razvrstali su nas, postrojili u vrstu i poveli prema 
jednoj zgradi nekoliko stotina jardi odatle. Metalni zidovi i snegom pokriven krov 
zgrade, sne`na ravnica svuda unaokolo, veliki planinski lanac koji se pru`ao pod suncem 
{to se ra|alo, ogroman nebeski svod - sve je izgledalo kao da podrhtava i iskri~i se 
blistavom prekomerno{}u svetlosti. 
 
Svrstali su nas u red da bismo se oprali u velikom valovu koji se nalazio u 
jednoj drvenjari i svi su najpre prionuli da se napiju vode predvi|ene za pranje. Posle 
smo odvedeni u glavnu zgradu, gde su nam date potko{ulje, sive ko{ulje od klobu~ine, 
~ak{ire, gle`njaci i ~izme, tako|e od klobu~ine. Jedan ~uvar proverio je na{a imena 
prema spisku, dok smo u redu ulazili u obedovaonicu, gde smo, zajedno sa stotinak ili 
vi{e drugih ljudi u sivom, posedali za stolove pri~vr{}ene za pod, da bismo tu dobili 
doru~ak: `itnu ka{u i pivo. Posle toga smo svi zajedno, novi zatvorenici i stari, bili 
podeljeni u ~ete od po dvanaest ljudi. Moja ~eta odvedena je u jednu pilanu, nekoliko 
stotina jardi iza glavne zgrade, unutar ograde. Sa spoljne strane ograde, nedaleko od nje, 
po~injala je {uma koja se pru`ala na sever preko talalsastih brda dokle god je pogled 
dopirao. Pod nadzorom ~uvara nosili smo i slagali ise~ene daske iz pilane u jedno veliko 
spremi{te gde je drvena gra|a ostavljana preko zime. 
 
Nije bilo lako kora~ati, saginjati se i dizati teret posle svih onih dana 
provedenih u kamionu. Nisu nam dozvoljavali da besposli~imo, ali nisu nas ni nagonili 
na besomu~an rad. Oko podneva dobili smo po {olju neprovrelog `itnog napitka, or{a; 

---