Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
92 
planetama; kada razboritost ne}e ili ne mo`e da uspostavi protivte`u tim pogre{nim 
utiscima, onda dolazi do potpune smetenosti, ose}anja da je doslovce sve postalo 
rastrojeno. 
 
Jedan od putnika u kamionu umro je te no}i. Bio je izbatinan palicama ili 
izudaran nogama po stomaku i izdahnuo je, krvare}i iz ~mara i usta. Niko ni{ta nije 
u~inio za njega; ni{ta se i nije moglo u~initi. Pre nekoliko ~asova me|u nas je gurnut 
plasti~ni vr~ sa vodom, ali u njemu odavno nije vi{e bilo ni kapi. Dogodilo se da je 
~ovek bio odmah uz mene, sa desne strane, i ja sam mu podmetnuo kolena pod glavu 
kako bih mu olak{ao disanje; tako je i umro. Svi smo bili nagi, ali sam posle toga ja imao 
njegovu krv, u zamenu za ode}u, svuda po nogama, bedrima i rukama: sasu{enu, 
skorelu, sme|u ode}u, koja nimalo nije grejala. 
 
No} je postajala sve studenija i mi smo morali da se zbijemo jedni uz druge 
kako bismo se zagrejali. Le{, koji u ovom pogledu nije imao {ta da d, bio je odgurnut iz 
skupine, isklju~en. Mi ostali stisli smo se zajedno, nji{u}i se i truckaju}i svi u istoj 
kretnji, ~itave no}i. Tama je bila neprozirna u na{oj ~eli~noj kutiji. Nalazili smo se na 
nekom poljskom putu i za nama nije i{ao nikakav kamion; ~ak i kada bi se lice sasvim 
priljubilo uz mre`u, ni{ta se nije moglo nazreti kroz prorez na vratima izuzev pomr~ine i 
nejasnih obrisa napadalog snega. 
 
Sneg koji pada; novopali sneg; davnopali sneg; sneg po{to je ki{a pala po 
njemu; ponovo smrznuti sneg... Na orgotskom i karhidskom postoji posebna re~ za svaki 
od ovih snegova. Karhidski (koji znam bolje od orgotskog) ima, prema mom ra~unu, 
{ezdeset dve re~i za razli~ite vrste, stanja, starosti i kakvo}e snega; i to samo palog 
snega. Tu je, zatim, sasvim novi skup re~i za razli~ite vidove padanja snega; potom za 
led; pa skup od dvadeset ili vi{e re~i kojima se ozna~avaju temperaturni raspon, ja~ina 
vetra, kao i kakva je vrsta padavina posredi, sve zajedno. Sedeo sam i poku{avao da 
sastavim u glavi popise tih re~i tokom te no}i. Svaki put kada bih se setio neke nove, 
ponavljao sam dotada{nji niz, stavljaju}i poslednju na njeno abecedno mesto. 
 
Negde u svitanje kamion se zaustavio. Ljudi su povikali kroz prorez da se u 
prtlja`nom prostoru nalazi le{ i da neko treba da ga iznese napolje. Jedan za drugim, 
vikali smo i drali se. Po~eli smo zajedno da udaramo o bo~ne strane i vrata, nadigav{i 
tako silnu graju u ~eli~noj kutiji da je ni sami nismo mogli podneti. Niko nije do{ao. 
Kamion je ostao nepomi~an nekoliko ~asova. Kona~no se spolja za~uo zvuk glasova; 
kamion se zaneo, o~igledno se pokliznuv{i na nekom ledenom potezu, a zatim je ponovo 
krenuo. Kroz prorez se moglo razabrati da je napolju pozno sun~ano jutro i da se vozimo 
kroz {umovita brda. 
 
Kamion je tako nastavio jo{ tri naredna dana i no}i - ~etiri ukupno posle mog 
dola`enja k svesti. Nije se zaustavljao na inspekcionim ta~kama i mislim da nije pro{ao 
ni kroz kakvu varo{, makar i najmanju. Na{e putovanje bilo je nepravilno, neredovno, 
sprovedeno kri{om. Zaustavljali bismo se da promenimo voza~e i napunimo 
akumulatore; bilo je jo{ nekih, du`ih zaustavljanja, ~iji se uzrok nije mogao doku~iti iz 
prtlja`nog prostora. Dva dana kamion je stajao od podneva do sutona, kao da je 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
93 
napu{ten, da bi potom ponovo kretao na put kada bi pala no}. Jednom dnevno, oko 
podneva, veliki kr~ag sa vodom bio bi nam dostavljen kroz otvor na vratima. 
 
Ra~unaju}i le{, bilo nas je dvadeset {estoro, dva puta po trinaest. Getenjani 
~esto misle u trinaesticama, dvadeset {esticama, pedeset dvojkama, nesumnjivo zbog 
dvadeset {estodnevnog lunarnog ciklusa koji tvori njihov nepromenljivi mesec i 
predstavlja pribli`nu du`inu njihnovog seksualnog ciklusa. Le{ je bio sme{ten sasvim uz 
~eli~na vrata, koja su obrazovala stra`nji zid na{e kutije, gde }e ostati na hladnom. Mi 
ostali sedeli smo, le`ali ili se {}u}urili, svako na svom mestu, svojoj teritoriji, svojoj 
pokrajini, dok se ne bi spustila no}; kako je studen tada postajala sve o{trija, mi smo se 
malo-pomalo zbijali zajedno i pretapali u jedno bi}e koje zauzima jedan prostor, toplo u 
sredini, hladno na rubovima. 
 
Tu se javljala dobrota. Ja i dvojica drugih, jedan starac i jedan ~ovek sa te{kim 
ka{ljem, uo~eni smo kao najneotporniji na hladno}u i svake no}i smo dobijali mesto u 
sredini skupine, tog bi}a dvadeset petorice, gde je bilo najtoplije. Mi se nismo upirali za 
toplo mesto, ve} bismo se, naprosto na{li u njemu svake no}i. To je ne{to u`asno, ta 
dobrota koju ljudski stvorovi ne gube. U`asno, jer kada se kona~no na|emo nagi u tami i 
hladno}i, to je onda sve {to imamo. Mi koji smo tako bogati, tako puni snage, 
zavr{avamo sa tom maju{nom vredno{}u. Nemamo ni{ta drugo {to bismo dali. 
 
Iako smo bili zbijeni i pripijeni jedni uz druge preko no}i u kamionu, ipak smo 
ostali me|usobno udaljeni. Neki su otupeli od droge, drugi su mo`da od ro|enja bili 
mentalno i dru{tveno zaostali, ali su svi bili zlostavljani i prepla{eni; pa ipak, mo`e 
izgledati ~udno da se niko od dvadeset petorice nije obratio svima ostalima, ~ak ni da bi 
im uputio kakvu pogrdu. Postojali su dobrota i trpljenje, ali bez izgovorene re~i, uvek u 
ti{ini. Sabijeni u oporoj tami na{e zajedni~ke smrtnosti, neprekidno smo se sudarali, 
truckali skupa, padali jedni preko drugih, disali jedni drugima u usta, slagali tela, toplote 
radi, jedna na druga kao {to se trupla sla`u u vatru - ali ostali stranci. Nisam saznao kako 
se zove nijedan od putnika u kamionu. 
 
Jednog dana, tre}eg ako se ne varam, dok je kamion stajao ve} satima, a ja se 
pitao da li su nas jednostavno ostavili na nekom pustom mestu da skapamo, jedan od njih 
mi se obratio. Stao je da mi pri~a dugu pri~u o mlinu u ju`nom Orgoreinu gde je radio i o 
tome kako je do{ao u sukob sa jednim nadzornikom. Nije prestajao da govori svojim 
mekim, jednoli~nim glasom, neprestano me dodiruju}i po ruci kao da je `eleo da se uveri 
da li ga slu{am. Sunce se spu{talo ka zapadu i kako smo stajali okrenuti uz ivicu puta, 
jedan zrak svetlosti u{ao je kroz prozorski prorez; iznenada, ~ak i u stra`njem delu 
kutije, moglo se videti. I ja ugledah devojku, prljavu, lepu, glupu, klonulu devojku koja 
me gleda u lice dok govori, osmehuju}i se stidljivo i tra`e}i utehu. Mladi Orgota bio je u 
kemeru i ja sam ga privukao. Jedan jedini put da je neko od njih zatra`io ne{to od mene, 
a ja nisam mogao da mu to pru`im. Ustao sam i oti{ao do prozorskog proreza kao da 
ho}u da udahnem malo vazduha i bacim pogled napolje; pro{lo je veoma dugo pre no {to 
sam se vratio na svoje mesto. 
 
Te no}i kamion je najpre i{ao nekom duga~kom uzbrdicom, zatim se spu{tao, 
pa opet peo. S vremena na vreme neobja{njivo je zastajao. Prilikom svakog 

---