Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
14 
otpo~inuo. Pa ipak, jo{ imam svoje ime: zovem se Geteren. Bacam to ime na ovo 
ognji{te kao prokletstvo, a time i moju ljagu. Sa~uvajte mi ga. A sada }u bez imena po}i 
da potra`im svoju smrt." Na to neki od ognji{tara poskaka{e na noge, uz dreku i mete`, 
hotev{i da ga ubiju, zato {to ubistvo baca lak{u senku na ku}u od samoubistva. No, on 
im uma~e i dade se u beg prema severu, u pravcu leda, ostaviv{i iza sebe sve gonioce. 
Oni se vrati{e sasvim pokunjeni u [at. Ali Geteren nije zastajao i posle dvodnevnog 
putovanja stigao je do Perin{kog leda.
najseverniji deo Karhide; tokom zime, kada se Guten{ki zaliv zaledi, Perin{ki led se 
spaja sa Gobrinskim ledom u Orgoreinu.> 
 
Dva dana i{ao je na sever preko leda. Nije imao nimalo hrane uza se, niti 
ikakvu za{titu od zime do kaputa. Na ledu ni{ta nije raslo, niti su se `ivotinje kretale. 
Bilo je to meseca susmija i prvi veliki snegovi po~eli su da padaju tih dana i no}i. Hitao 
je sam kroz vejavicu. Drugog dana postalo mu je jasno da gubi snagu. Druge no}i morao 
je da legne i malo otpo~ine. Probudiv{i se tre}eg jutra, ustanovio je da su mu ruke 
promrzle, ba{ kao i stopala, premda nije bio kadar da izuje ~izme i uveri se u to, budu}i 
da se vi{e nije mogao koristiti {akama. Stao je da pu`e dalje na kolenima i laktovima. 
Nije imao razloga da to ~ini, jer bilo je sasvim svejedno da li }e sko~iti na jednom ili na 
nekom drugom mestu na ledu, ali ose}ao je da treba da ide na sever. 
 
Pro{lo je tako mnogo vremena, a onda je sneg prestao da pada oko njega i vetar 
da duva. Granulo je sunce. Nije mogao daleko da dosegne pogledom zato {to mu je, 
onako poleglom, krzno kapulja~e stalno padalo preko o~iju. Ne ose}aju}i vi{e hladno}u 
u nogama i rukama, kao ni na licu, pomislio je da se od mraza sasvim uko~io. Pa ipak, i 
dalje je mogao da se kre}e. Sneg koji je prekrivao gle~er izgledao mu je neobi~no, kao 
da je bio bela trava koja raste iz leda. Povijao se kada bi ga dodirnuo, a zatim ponovo 
ispravljao, ba{ kao vlati trave. Prestao je da puzi i seo, zabaciv{i kapulja~u kako bi 
mogao da gleda. Dokle mu je pogled dopirao prostirala su se polja sne`ne trave, bela i 
blistava. Bilo je i gajeva belog drve}a, sa belim li{}em koje je raslo po njemu. Sunce je 
sijalo, vetar je mirovao i sve je bilo belo. 
 
Geteren je svukao rukavice i osmotrio {ake. Bile su bele poput snega. 
Promrzline su, me|utim, nestale sa njih, tako da je ponovo mogao da se slu`i prstima i 
da se podigne na noge. Nije ose}ao bol, studen, niti glad. 
 
Daleko preko leda, na severu, ugledao je jednu belu kulu, sli~nu kulama 
pokrajina, i nekoga ko mu je sa tog udaljenog mesta i{ao u susret. Geteren je ubrzo 
uspeo da razabere da je ta osoba naga, potpuno bele puti i sasvim sede kose. Nepoznati 
je prilazio sve bli`e, dok najzad nije do{ao na doma{aj glasa. Geteren mu se prvi obrati: 
"Ko si ti?" 
 
Beli ~ovek re~e: "Ja sam tvoj brat i kemer, Hode." 
 
Hode je bilo ime njegovog brata koji se ubio. I Geteren tada vide da je beli 
~ovek uistinu slika i prilika njegovog brata. Ali vi{e nije bilo `ivota u njegovom telu, a 
glas mu je zvu~ao tanu{no poput pucketanja leda. 
 
Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?" 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
15 
 
Hode odgovori: "Ovo je mesto u me}avi. Mi koji smo digli ruku na sebe 
obitavamo ovde. Tu }emo nas dvojica odr`ati dati zavet." 
 
Geteren se upla{i i re~e: "Ne}u da ostanem ovde. Da si po{ao sa mnom iz na{eg 
ognji{ta u ju`ne zemlje, mogli smo da ostanemo zajedno i do`ivotno da odr`imo na{ 
zavet, a da niko ne sazna za na{e sagre{enje. Ali ti si prekr{io dati zavet, odbaciv{i ga 
zajedno sa `ivotom, tako da sada ne mo`e{ izgovoriti moje ime." 
 
To je bilo ta~no. Hode je po~eo da mi~e belim usnama, ali nije bio kadar da 
izusti bratovljevo ime. 
 
Hitro se primakao Geterenu, ispru`iv{i ruke da ga uhvati, i stegao ga za levu 
{aku. Geteren se otr`e i dade u beg. Stao je da tr~i na jug i tako jure}i ugledao kako se 
pred njim uzdi`e beli zid snega koji pada; u{av{i u njega, ponovo je pao na kolena; sada 
je opet mogao samo da puzi, a ne i da tr~i. 
 
Devetog dana po{to je utekao na led prona{li su ga ljudi iz ognji{ta Orhoh u 
svojoj pokrajini, koja le`i severoisto~no od [ata. Nisu znali ko je, niti odakle dolazi, 
zatekav{i ga kako puzi po snegu, izgladneo, sa sne`nim slepilom, lica pocrnelog od 
sunca i mraza i u po~etku nesposobnog da govori. Pa ipak, nije imao nikakve tajne 
ozlede, izuzev {to mu je leva {aka promrzla i morala da bude amputirana. Neki ljudi su 
kazali da je on Geteren iz [ata, o kome su ~uli pri~e; drugi se nisu slo`ili sa tim zato {to 
je taj Geteren oti{ao na led za vreme prve jesenje me}ave, tako da je jama~no skon~ao. 
On je sam poricao da je Geteren. Po{to se oporavio, napustio je Orhoh i Olujnu krajinu i 
uputio se u ju`ne zemlje, prozvav{i se Enoh. 
 
Nastanio se u nizijama Rera, a kada je ostario, sreo je jednog ~oveka iz rodnog 
kraja i upitao ga: "Kako je u pokrajini [at?" ^ovek mu je odgovorio da u [atu stvari 
stoje r|avo. Ni{ta ne uspeva u ognji{tima i na oranicama, sve je zahvatila bole{tina, 
proletnji usevi smrzavaju se u zemlji, zrela zrnevlja su trula i tako to traje ve} godinama. 
Na to mu Enoh re~e: "Ja sam Geteren iz [ata", i ispri~a mu kako je oti{ao na led i {ta mu 
se tamo dogodilo. "Ka`i im tamo, u [atu, da uzimam natrag svoje ime i senku." Nedugo 
potom Geteren se razboleo i umro. Putnik je preneo njegove re~i u [at i pri~a se da je 
pokrajina od tada ponovo po~ela da napreduje, sve je opet bilo kako treba na poljima, po 
ku}ama i u ognji{tima. 
 
 
 3. 
LUDI 
KRALJ 
 
Prili~no sam se uspavao, a potom sam ostatak jutra proveo prelistavaju}i 
vlastite bele{ke o dvorskoj etikeciji, kao i zapise sa zapa`anjima o psihologiji i 
opho|enju Getenjana, potekle od mojih prethodnika, istra`iva~a. Nije mi mnogo 
dopiralo do uma ono {to sam ~itao, ali to i nije bilo va`no, budu}i da sam sve ionako 
znao napamet, a ~itao sam naprosto samo zato da bih u}utkao unutra{nji glas koji nije 
prestajao da mi ponavlja: sve je krenulo naopako. Po{to nisam mogao da ga u}utkam, 
prihvatio sam raspravu sa njim, tvrde}i da sam kadar da nastavim i bez Estravena - ~ak 
mo`da i bolje bez njega. Na kraju krjeva, moj posao ovde bio je i predvi|en za samo 
jednog ~oveka. Postoji samo jedan prvi mobil. Prve vesti koje su se sa Ekumena ~ule na 
nekom drugom svetu uvek je izlagao samo jedan glas, jedan ~ovek koji je bio prisutan 

---